Trans Evropski Forum

Prvog maja 2004. godine, Evropska Unija će se proširiti van svoje sadašnje konstelacije "centra Evrope" i po prvi put uključiti nacije bivšeg istočnog i nesvrstanog bloka. Za ovih deset zemalja, 'dan pristupa' je mogućnost da se ponovo pridruže evropskoj sferi, od koje su mnogi osećali da su bili odsečeni zbog nametnutog članstva u savezima hladnog rata.

Prizivajući u sećanje pan-evropski piknik održan 1989-te godine duž granice između Austrije i Mađarske, koji je pokrenuo događaje koji su doveli do pada berlinskog zida, Trans-evropski forum će obeležiti promenu u geo-političkoj strukturi Evrope nastalu kao njihov rezultat. Međutim, mnogima 'otvaranje' do kojeg su doveli događaji 1989-te sada donosi 'plansko zatvaranje', restrikciju mobilnosti, oživljavanje 'viznih režima' koji označavaju nove prepreke i granice kao i nametanje novih pravila, birokratije i standarda.

Dvodnevnim okupljanjem na temu elektronskih medija, umetnosti i kulture, u Novom Sadu, stotinak kilometara od nove transnacionalne ivice Evropske unije, Forum će okupiti umetnike, teoretičare, i praktičare medija iz cele Evrope sa ciljem da istraže promene u kulturnom i umetničkom pejzažu unutar i izvan ovog novog konglomerata kultura, ekonomija i identiteta koje se bore za prevlast.

Trans-evropski forum će omogućiti živu platformu za debatu i razmenu ideja u cilju stvaranja novog osećaja identiteta i novih oblika saradnje koji će aktivno odgovoriti na rastući jaz koji razdvaja 'spoljnu' Evropu od 'unutrašnje'.

Stiven Kovač (Stephen Kovats, CA/NL)

Kanadski arhitekta i istraživač Stiven Kovač je proveo prethodnih deset godina u Nemačkoj, osnivajući i uvodeći programe vezane za umetnost i kulturu medija u 'Bauhaus Dessau' fondaciji. Njegov 'Studio Electronic Media Interpretation' studio je ugostio brojne internacionalne projekte, simpozijume i izložbe koji su istraživali odnos između medijskog prostora, kulturne politike i elektronske umetnosti. 2000-te je objavio knjigu 'MEDIA ˇ REVOLUTION' čime je obuhvatio serijal foruma 'Ostranenie International Electronic Media Forum' fokusirajući se na ulogu koju su imale umetnost i kultura medija u procesu društvene transformacije u centralnoj i istočnoj Evropi. Tokom ovog perioda osnovao je nekoliko programa razmene i umrežavanja usmerenih ka kulturi medija uključujući ArCHI-ToNOMY, EMARE, ECX i trenutno aktuelan Bauhauskolleg, multidisciplinarni program magistarskih sudija alternativnog urbanog dizajna. Nakon toga je, baziran u New York-u, razvio komunikacione i radne strategije za mobilne medije i projekte urbane rekonstrukcije uključujući i pokretanje novog urbanističkog master-plana za Adis Abebu, glavni grad Etiopije. Trenutno, Kovač se bavi razvojem programa u V2_Institutu za nestabilne medije u Roterdamu.

http://www.v2.nl

Net Miler (Nat Muller, NL)

Nat Muller free-lance pisac, kustos, kritičar, organizator i kreator. Diplomirala je Englesku književnost na univerzitetu u Tel-Avivu (Izrael), magistrirala na rodnoj teoriji na univerzitetu u Saseksu (UK), a nedavno je okončala dvogodišnje istraživanje na teoretskom odseku 'Jan van Ajk' akademije u Mastrihtu. Radila je kao nastavnik seksualnog obrazovanja, knjižar, nezavisni novinar, projekt menadžer i kustos u V2_Organisation , institutu za nestabilne medije u Roterdamu i u Axis, biro za rod i umetnost u Amsterdamu. Net Miler je objavila članke u štampanim medijima i na Internetu i održala prezentacije o tehnologiji medija i umetnosti u zemlji i inostranstvu. Član je FoAM-a, umetničke i medijske zajednice u Briselu. Glavna interesovanja su joj: interakcija između računara i čoveka; hrana i društvena komunikacija; presek estetike, tehnologije i politike ; (novi) mediji i umetnost u istočnoj Evropi i Bliskom istoku.

Bojana Petrić (HU/SCG)

Rođena 1967. godine u Novom Sadu. Bavi se primenjenom lingvistikom i edukacijom. Kao član asocijacije APSOLUTNO, učestvovala u brojnim simpozijumima, festivalima i izložbama savremene umetnosti i novih medija. Učestvovala na konferencijama o primenjenoj lingvistici i objavljivala u lingvističkim časopisima (System, Novelty, Writing Center Journal). Predaje akademsko pisanje na Centralno-evropskom univerzitetu u Budimpešti. Trenutno radi na doktorskoj disertaciji o citatu i intertekstualnosti u akademskom pisanju (na univerzitetu Eotvos Lorand u Budimpešti).

kuda.org - new media center

address:
Braće Mogin 2
PO Box 22, Detelinara
21113 Novi Sad, Srbjia i Crna Gora

tel/fax: +381 21 512 227
mail:office@kuda.org

http://kuda.org
http://www.v2.nl

Anabala (TR)
Basak Senova (TR)

Anabala je multidisciplinarni projekat koji se fokusira na zvuke i kult Istambula. Anabala je uzela ime po pasažu u centru Istambula gde su dvoje od osnivačkih članova iznajmili prazan studio za 30 $ mesečno. Pokušali su da naprave lažnu prodavnicu koristeći materijale koji su ostali od prethodne radnje koja je bila studio za tetoviranje. Tokom perioda od jednog meseca snimali su glasove koji su se čuli i koje su oni pravili u prodavnici tokom dana, a montirali su ih noću. Na kraju su svi ti miksevi u stvari činili njihov prvi album. Jedna od pesama sa albuma je bila uvrštena na sound/art kompilaciju "ctrl-alt-del" kao proizvod zajedničkog projekta na temu zvuka razvijanog u Istambulu i Mastrihtu (2003).

http://www.project-ctrl-alt-del.com/

performans
Transistan

inf.act (GE)

Soba je okupana tamno plavom neonskom svetlošću. Nekoliko sofa je postavljeno van, na sunce. Njih troje je sedelo sa uključenom muzikom, odmarajući i sunčajući se. Cela slika je bila transparentno preeksponirana, prozirna toliko da vas opušta i ometa koncentraciju. Umetnost ih primorava da istraže stvari izvan okruženja imaginacije i tera ih da preispitaju realnost.

Jorjika (George Jorjoliani) je muzičar. Sve je počelo ranih 90-tih kada je otišao u Nemačku, a nakon toga u Rusiju gde je imao i svoj prvi studio gde je počeo sa druženjem i sastajanjem sa kreativnim ljudima, i zajedničkim razmišljanjem činio svoje prve korake u muzici. Po dolasku u Gruziju radio je kao DJ u klubovima. Svirao je u klubu "Lift", gde se upoznao sa Giom i Levaniko. Jorjikova muzika je elektronska, iako je on ne definiše na taj način, već kao muziku koja oslikava okruženje u kojem komunicira, a žanr determinišu ljudi sa kojima je u interakciji. Više nego bilo šta drugo, njegova muzika je povezana sa energijom, informacijom i emocijama koje akumulira tokom dana. On za sebe kaže "Ja živim u muzici i realizujem sebe kroz muziku". Iako je uključen u društvene aktivnosti on ne može bez svoje privrženosti muzici. Kakav god proces da se dešava unutra, rezultat je uvek muzika. Za njega je muzika zvuk; spoznaja ovoga ga je nagnala da počne da eksperimentiše sa zvukom: od spoznaje do elektronske muzike. Kao i njegovi prijatelji Gio i Levaniko, ostaje u tesnoj vezi sa vizuelnom kulturom eksperimentišući sa velikim brojem vizuelnih medija. Kao muzičar i profesionalni DJ svoje vreme provodi putujući, posmatrajući transformaciju ljudske zveri od veštačke sovjetske strukture u slobodna i kreativna ljudska bića.

Sad je na redu Gio (George Sumbadze) koji se i sam pita gde da počne. On je slikar, "polu - mehanički slikar" kako sam kaže ali "sam zaboravio da sam slikar". Ono čime se on bavi je umetnost. Za njega je sve umetnost, bez obzira o kojem medijumu je reč, bilo da se radi o zvuku, svetlosti, instalaciji, fotografiji ili videu. Međutim, uprkos akcentu koji stavlja na ideje, on je više konceptualni umetnik jer njegov rad zavisi od elemenata nad kojima ima mali uticaj. Na primer on posmatra način na koji ljudi manipulišu svojim identitetom u vezi sa društvenim kontekstom informacije; kako audio kodovi (kao reklame, politika, itd.) utiču na tok energije u društvu? Njegova trenutna interesovanja se tiču odnosa između mašine i čoveka, istraživanje svesti uz pomoć spoljašnjih tehnoloških pomagala. Jedna od njegovih poslednjih ideja je da pomoću senzora oseti energiju mase i da kreira audio odgovor na to; dizajniranje robota sa bihejvioralnim i interaktivnim kvalitetima i sposobnošću da opaža kako ljudi reaguju na organski ali ne i antropomorfni entitet. Gio obično ostavlja muziku u lupu i sluša je danonoćno kako bi njegov svet snova koincidirao sa dnevnim aktivnostima. "Bilo kakva sirova energija može biti kultivisana unutar vas. Umetnost je kultivisati ovu energiju i proizvesti je u nešto novo.", kaže. Danas, prati tok, stvara i posmatra sutrašnje rezultate kako bi znao gde je bio prethodnog dana.

Levaniko (Levan Nutsubidze) je otišao na gruzijski Pop TV kanal sa idejom da ga osmisli i učini vrednim gledanja. Trenutno ima emisiju "Kratak rez", gde se zaista trudi da tržištu isporuči kvalitetan audio i video. Koristi različite forme umetničkog izraza: kombinovanje slike, tela u prostoru sa elektronskim medijima i to se može definisati kao inter-medijska umetnost. Istražuje odnos između vizuelnih umetnosti i popularne kulture: kako umetnik odgovara na društvene, političke i kulturne događaje? Kako na umetnost utiču društvene norme, mas mediji, industrijska tehnologija i popularna kultura? Trenutno Levaniko snima video materijale, fotografiše i pravi pribor, alat reciklirajući razne stvari. On dekonstruiše fabrički napravljene stvari, kanibalizuje ih i reciklira bilo u umetnički proizvod ili pribor. Intuitivno koristi i svoj inicijalni materijal i rezultirajući objekat.

performans
[Sensor Diet]

učesnici

Stiven Kovač (CA/NL)
Net Miler (NL)
Guy Van Belle (NL/BE)
Wato Tsereteli (GE)
Edith Andras (HU)
Miloš Vojtechovsky (CZ)
Vuk Ćosić (SI)
inf.act (GE)
Luchezar Boyadjiev (BG)
Bojana Petrić (HU/SCG)
Marion von Osten (DE)
Florian Schneider (DE)
Basak Senova (TR)
Ivana Momčilović (BE/SCG)
Teofil Pančić (SCG)
Andrej Grubačić (SCG)
Dimitrije Vujadinović (SCG)
Anabala (TR)
Galia Dimitrova (BG)
Petar Milat (HR)

ostali učesnici

Novo državljanstvo za Srbe!
State of Sabotage u Novom Sadu u zavaničnoj poseti

State of Sabotage (SoS) po prvi put u Srbiji tokom trajanja Trans Evropskog Foruma instalira SoS iseljeničku kancelariju namenjenu građanima Srbije. Privremena iseljenička kancelarija i konzulat će izdavati SoS državljanstva i pasoše. Kao poklon SoS-a biće služeno transnacionalno jelo "Soup of Sabotage"!

1. SoS ISELJENIČKA KANCELARIJA i KONZULAT u NOVOM SADU.

ROBERT JELINEK (Vienna/A)
LINA BRAD (Vienna/A)
SAŠO KALAN (Ljubljana/Slo)

2. SoS umetnost

HEIMO ZOBERNIG (Passports), Vienna/A
FRANZ GRAF (Flag), Vienna/A
HR GIGER (Video), Zurich/CH
SAŠO KALAN (Music), Ljubljana/Slo
Srpski kuvar (za Soup of Sabotage)

3. SOUP OF SABOTAGE

ANABELLE HULAUT

4. SoS PIKNIK

MICHAEL CRANACH, (Vienna/A)
2 dva muzičara iz Beča

Prvobitno iniciran kao projekat umetnika Roberta Jelineka 1992. Kao međunarodna muzička i umetnička, organizacija/grupa SoS radi od 1994. Sabotage je 2003. godine vođena svojim umetničkim zaključcima proglasila sebe za državu - državu u vremenu, koja konstantno povećava teritoriju svojih građana, ali bez jasne demarkacije svojih teritorija, izuzev pasoša koji kao obeležje države omogućava uživanje statusa građanina SoS-a. SoS je fizički veoma vitalan kolektiv postavljen u stvarnom svakodnevnom drušvenom i političkom životu. Ona je rastući živi organizam čiji duh, dinamiku i raznolikost obrazuju sami građani.

www.sabotage.at/sos

[Sensor Diet]
inf.act (GE)

Projekat [Sensor Diet] se sastoji iz dva dela: audio, koji je sastavljen iz dve komponente (analogni/digitalni izlaz), i vizuelni deo.

Analogni audio deo nudi performans sa gramofonima, puštanje ploča iz sovjetskog vremena: gruzijske i ruske bajke, koje čitaju različiti glasovi različitog izgovora i razni kursevi stranih jezika koji sadrže sve konvencionalne elemente klasičnih lekcija, namenjeni Gruzijcima.

Digitalni audio deo će se izvoditi sa različitih elektronskih naprava: mini disk plejera; laptop, itd. Istovremeno sa analognim peformansom, i on je u stvari razgovor operatera gruzijske telekom mreže pomešan sa šumom menjanja frekvencija.

Vizuelni deo elaborira gore pomenuti audio deo, preklapajući dva sistematična i periodična okvira koja se tiču pokreta i gestova. Video je u duploj ekspoziciji montirani program vesti iz perioda Sovjetskog Saveza i sadašnje televizije u Gruziji.

Transistan
Anabala (TR)

Anabala će svoj performans u Novom Sadu bazirati na iskustvima stečenim živeći u Istambulu. Osnivači Murat Ertel i Ceren Oykut žive u azijskom delu (Anadolijska strana) Istanbula i putuju evropskom stranom skoro svaki dan. Prelaze 70 km. dnevno kako bi makar i simbolično rušili geografske i društvene granice ova dva kontroverzna jonska kontinenta.

Ertel, uglavnom muzičar i Oykut, uglavnom slikar, prenose svoje umetničke utiske jedan na drugoga. Stvaraju multidisciplinarna dela koristeći elemente humora, parodije i iznenađenja kao osnovne elemente svog performansa.

Anababala performans je takođe predstavljen i na izložbi "Hodajući Istanbul, beleške iz karantina" u digitalnoj laboratoriji Holon u Tel-Avivu. (2003-2004)

http://www.digitalartlab.org.il/istanbul/

Kralj šume
Multimedijalna pseudo-opera (SCG)
Po tekstu Slobodana Tišme, u režiji Andraša Urbana

Kralj šume ili pokušaj prljanja

"Cijela kultura je na neki način reakcijska tvorba, pokušaj da se ograniči, kanalizira - kultivira - ta neuravnotežena traumatska jezgra, kroz koju čovek reže svoju pupčanu vrpcu sa prirodom, sa životinjskom homeostazom." Slavoj Žižek, Sublimni objekt ideologije

Koja je to suštinska dilema skrivena u priči iz koje nastaje opera "Kralj šume ili pokušaj prljanja" Slobodana Tišme? Ili, koja je to dilema sa kojom se srećemo na Petrovaradinskoj tvrđavi u noći "dočeka Evrope" i koliko jasno možemo prepoznati poruku koju razmenjuju ova dva događaja? Priča o stvaralačkoj samoći, o nepripadanju i posvećenosti, smeštena je, reklo bi se, u nedavnu prošlost, u gradsku svakodnevicu društva čije je naliče imperija na zalasku. Ređanjem opštih pojmova (mesto, vreme, kulturne prilike...) autor nas uvlači u unutrašnju dramu neshvaćenog umetnika, u ovom slučaju ne na početku, već na samom kraju karijere. Njegov sukob sa društvom je obostrano egzistencijalne prirode: ono što je za umetnika osnovna potreba i jedina mogućnost da preživi, za okolinu je neizdrživi šum, delo van konteksta. Iza "sklada" malih i banalnih situacija, iza već viđenog i proživljenog, naslućuje se čitav niz protivrečnosti: naš junak je "istinski umetnik", prava retkost, stvaralac koji iskreno uživa u pevanju iz ljubavi. Bez ambicija i ideje o uspehu, sa karijerom epizodiste iza sebe, on nije u stanju da reaguje na pravila i granice umetničkog sistema... Usled toga, tek u situaciji pasivizacije tj. "stvaralačke penzije" on postaje aktivan i uzbudljiv za društvo. Njegovo prisustvo u neposrednoj okolini izaziva drastično pomeranje u uobičajenoj hijerarhiji produkovanja i konzumiranja: potreba za pevanjem je prejaka i nemoguće je ograničiti je i prilagoditi bilo kakvom ambijentu... Umetnik se više ne oseća dobrodošlim u gradu, napušta njegove ulice i odlazi na jedino moguće mesto, na granicu koja deli kulturni kontekst urbanih prilika od njegove protivrečnosti, u polumrak šumovite rečne obale, na mitsko mesto pod gradskim zidinama.

Ono što tada sledi je samo jedini mogući rasplet - dokaz da je nemogućnost ostvarenja umetnika/čoveka kao skladnog bića trajna. Poput proteze ili nekog sličnog ortopedskog pomagala, na mestu čovečanske veze sa prirodom nalazi se "plemeniti" kulturni sadržaj određen veoma jasnim kontekstom. U trenutku kada mehanizam koji verifikuje mesto kreacije u društvu iščezava, u trenutku kada granice postaju irelevantne, događaji nas uveravaju da je nemoguće ponovno uspostavljanje ravnoteže. Pitanje sistematizacije vrednosti i njihovog traumatskog potencijala u odsustvu standardizovanog okruženja ovde je postavljeno u telu metafore o umetniku i njegovom divljem polubratu, Kralju šume.

Šta bi, posle svega, mogao da bude unutrašnji kontekst koji određuje smisao ovog događaja u istorijskom trenutku povišenih simboličkih vrednosti? Na početku ove priče je sam autor libreta za (operski) događaj, Slobodan Tišma, vodeći anti-autoritet novosadske umetničke scene poslednjih decenija, jedan od aktera konceptualističke avangarde 70-ih i frontmen najvažnijih rok-grupa NS-wave scene 80-ih, Luna i La Strada. Poslednjih godina primećena je njegova povišena pesnička aktivnost, ali i praksa tihog govornika pred malobrojnim gostima na retkim javnim skupovima, najčešće u organizaciji bliskih prijatelja. Slobodan Tišma je, sasvim logično, i veliki ljubitelj opere i njen stidljivi zagovornik. Odatle se njegova priča o operskom pevaču može protumačiti i kao svojevrsna intimna mistifikacija sopstvenog iskustva, kao stejtment ćutljivog i povučenog umetnika (bez karijere)...

Na drugoj strani priče je "Umetnost", u našem slučaju Opera, večno mesto reprezentacije i stilizacije vlasti i njenih derivata. Opera se ovde ukazuje i kao autoritarni mehanizam umetničkog sistema, ali i kao moguća teritorija stvaralačkog asketizma, kao intimno iskustvo... Iako naizgled u drugom planu, priča o spektaklu i njegovoj drugoj, ljudskoj strani i ovde nas pozicionira u prostor određen nizom distinkcija - na kraju, ono što ostaje jeste odnos između umetnosti, njenih resursa i (podrazumevajućih) ograničenja. U tom smislu ono što možemo je da ovo delo shvatimo i kao sublimaciju svih mogućih distinkcija umetnosti i ideologije koje se na teritoriji koju naseljavamo (mentalno i fizički) mogu zamisliti.

Vladimir Tupanjac

Trajni čas umetnosti

Period šezdesetih i sedamdesetih godina u Novom Sadu i Vojvodini predstavlja specifično vreme i prostor u kome je došlo do pojave i razvoja konceptualne umetnosti, eksperimentalnog prostora prožimanja vizuelne umetnosti, filozofskog, sociološkog i književnog rada.

Protagonisti novosadske konceptualne scene, okupljeni oko 'Tribine mladih', su svojim radom kreirali jedan univerzalni, planetarni i ne-teritorijalni diskurs, koji se očitavao u neometanoj komunikaciji sa svetom i potpunijoj slobodi izraza. U isto vreme, njihov angažman nije bio izolovan od lokalnih dešavanja, već zasnovan na karakteristikama konteksta vremena i prostora: direktna reakcija kroz razvoj umetničke prakse i kritičkog mišljenja. Slobodan Tišma je samo jedan od aktera ove scene.

Multimedijalna pseudo-opera 'Kralj šume' predstavlja početnu tačku projekta 'Trajni čas umetnosti', koji je pokrenuo Centar za nove medije_kuda.org iz Novog Sada. 'Trajni čas umetnosti' ima nameru da publiku u Novom Sadu upozna sa ovim plodnim i kreativnim vremenom, kao zajedničkim i neporečivim nasleđem, kroz razgovore sa protagonistima novosadske konceptuale i rad sa njima. Realizacija ovog projekta predstavlja zajedničko uverenje da se može promeniti utvrđeno znanje o tome šta umetnost, kultura i prave vrednosti zaista jesu.

Projekat 'Trajni čas umetnosti' predstavlja simbolički nastavak akcije 'Javni čas umetnosti', koju su realizovali gotovo svi protagonisti novosadske konceptualne scene, na Dunavskom keju, 1970. godine.

Slobodan Tišma (SCG)

Vrt kao To

La strada

Luna

La stradom

Marinizmi

Vrt kao To

Blues diary

Severnom bunkeru

Poljima

Andraš Urban (SCG)
Rođen je 04.oktobra 1970. u Senti (Vojvodina, Jugoslavija). Posle pravne srednje škole upisuje se na Akademiju umetnosti u Novom Sadu na studije režije u klasi prof. Vlatka Gilića 1989, koje prekida 1993 do 1997, kada nastavlja studije u klasi prof Bore Draškovića i diplomira 2000 g. 1988 osniva sa svojim vršnjacima čuvenu pozorišnu grupu AIOWA. Takođe je i član Pozorišne Zajednice Nyari Mozi-Letnji Bioskop i danas, gde je prisutan godinama i kao organizator i kao učesnik Body Weather Laboratory-a. Trenutno radi kao reditelj i umetnički sekretar u pozorištu Kostolanji Deže u Subotici. Pored neformalnih ili formalnih performanca i happeninga sa Aiowa i Nyari Mozi, važnije predstave su:

Gušteri - Andraš Urban-1988, Senta-KCM
Rosa - Andraš Urban -1989 , Senta-KCM-AIOWA
Wozzeck - Georg Bihner-1992, Subotica-Narodno Pozorište
Hamlet - W.Shakespeare-1992, Beograd-Narodno P-.K.P.G.T, Bitef 1993 g
Mamu mu....ko je prvi počeo - Dejan Dukovski-2000-Poz.Kostolanji Deže
Piknik na frontu - Fernando Arrabal-2001-Poz.Kostolanji Deže

Kratki filmovi:
Neko i Neko 1991 - Akademija Umetnosti-RTS Ns
Staklo 1992 - Akademija Umetnosti- RTS NS
Kako lagano nestajemo 1993 - Akademija Umetnosti Novi Sad

Nagrade (selekcija):
1992-specijalna nagrada žirija BITEF
2003-nagrada za najboljeg reditelja na festivalu mađarskog alternativnog i slobodnog teatra

Knjiga:
2003 g. Objavljena knjiga pripovedaka Andraša Urbana sa naslovom Hajnali partizan (Partizan iz zore)

projekti

FM@dia FORUM 04

Izgubljena ekspedicija

B04--BORDER 04

maf_media art farm

Viewing transnationally /
Money Nations /
Atelier Europa

Schengen Information Center

GastARTbeiter

exStream, InterSpace

BORDERLINE CASES

Past.forward

radionice
Striming: CONNECTED ART WORKERS' STREAM caws20040501

FM@dia FORUM 04: Povezujući nezavisne medije
Razmena unutar i izvan centralne i istočne Evrope. Milos Vojtechovský

Susreti i radionice različitih inicijativa nezavisnih medija o postojanim strategijama održavanja kulturne razmene i saradnje.

Prag (CZ) 10.-11. juna i Frajštat (A) 12.-13. juna
http://www.fmedia.ecn.cz

FM@dia Forum 04 u Pragu i Frajštatu (Freistadt) će podstaći diskusiju o potencijalnim zajedničkim strategijama i interesima velikog broja nezavisnih medija i zajedničkih projekata (npr. politika medija ), kako bi unapredili uzajamnu razmenu sadržaja, znanja i obostranu obaveštenost.

Ubrzane društvene, političke, ekonomske i tehnološke promene koje se dešavaju u okviru nove proširene 'ujedinjene Evrope' postavljaju izazov diskusiji, redefinisanju i poređenju tema kao što su 'sloboda govora', javni pristup', 'nezavisnost - posedovanje medija', 'creative commons', 'digitalni jaz' ili 'razmena sadržaja'. Sve ovo zahteva ukrštanje i upoređivanje referenci kako bi se uspostavila zajednička baza i funkcionalna platforma koja bi služila boljoj saradnji između medijskih aktivista, umetnika, nezavisnih radija, izdavača časopisa, internet izdavača, itd.

Dok region karakteriše relativno visok potencijalni rast aktivnosti nezavisnih medija, njihova međusobna povezanost van granica ostaje niska. Lakši pristup novim digitalnim tehnologijama stvara nove mogućnosti ali i pretnje nezavisnim medijima, nasuprot mas medijima i korporativnim strukturama. Aktiviranje i intenziviranje uzajamne komunikacije i saradnje između različitih regiona, govornih područja i kultura je cilj "FM@dia" foruma.

FM@dia FORUM 04: Povezujući nezavisne medije organizuju Radio Jeleni, Econnect (Cz), Evropski građanski forum, VFRÖ - Udruženje austrijskih nezavisnih radio stanica, Radio FRO (At), Radio Z (Nemačka) i ostali.

Izgubljena ekspedicija
Međunarodna konceptualna mobilna mreža, Milos Vojtechovský

Izgubljena ekspedicija je eksperimentalni projekat čiji cilj je da istraži ključna kulturološka, tehnološka i prostorna pitanja pomoću grupe ljudi koji dolaze iz raznih oblasti nauke, umetnosti, tehnologije, društvenog aktivizma, itd. Vozilo ovog nastojanja je prvenstveno mobilan radni prostor, koji obezbeđuje neophodne tehničke uslove i životni prostor učesnika u projektu. Ova veslajuća laboratorija primenjuje napredne komunikacione tehnologije koje služe za prikupljanje i objavljivanje podataka do kojih se dolazi ovim inovativnim i neobičnim istraživanjem. Projekat se posebno bavi usklađivanjem naizgled dvoznačnih, marginalnih i izlišnih činjenica, ideja, događaja, znanja i obrazaca.

Cilj 'Izgubljene ekspedicije' je detektovanje, sakupljanje, arhiviranje, povezivanje, kontekstualizacija, emitovanje i usmeravanje ovih obrazaca u već postojeći diskurs kao i uspostavljanje novog diskursa. Izgubljena ekspedicija pretpostavlja slobodnu interpretaciju pojma 'umrežavanje' i služi kao prelazni model građanskog dijaloga, postavljajući pitanja slobode, ljudskih prava, mobilnosti, ekologije, komunikacije i humanog pristupa tehnologiji i nauci. U ovom smislu Izgubljena ekspedicija je simbol banke podataka mentalnog semena, motorizovana (Nojeva) barka. Izgubljena ekspedicija je posebno zainteresovana za stvaranje višeslojnog polja komunikacije, povezujući lično i javno, banalno i nepravilno u isti okvir. Može olakšati stvaranje novih veza među raznolikim geografskim i kulturnim miljeima, posebno onih koji su pogođeni standardizacijom i homogenizacijom kao posledicom globalizacije. Istražiće mentalni i fizički pejzaž uglavnom unutar geografskog područja istočne i zapadne Evrope u periodu od 2004-te godine, lutajućom mobilnom laboratorijom, MLOK vozilom (Multifunkcionalno opremljeno lokomotivno vozilo pomilovanja).

Projekat je organizovan bratstvom i sestrinstvom Izgubljene ekspedicije i predstavlja otvoreno transnacionalno neprofitno telo koje se satoji od umetnika, društvenih aktivista, novinara, naučnika, ostalih istraživača i grupa individualaca koji su odgovorni za konstrukciju, održavanje i rukovanje sadržajem i tehnologijom.

Partneri: Centar za savremenu umetnost u Pragu, Akademija nauka Češke Republike, Tehnički fakultet Carls univerziteta u Pragu, Tehnički univerzitet Brno, Institut Postvirtualne realnosti, Harrachstal.

(Projekat je dizajniran kao rezultat aktivnosti Centra za Metamedije, Cafe9.net, Pantograph projekta i drugih).
Prag, Februar 2004.

B04--BORDER 04
Florian Schneider

Nekoliko nedelja nakon proširenja Evropske unije, sredinom 2004, B04--BORDER 04 će usmeriti fokus na prevoje i rubove, ivice i nove granice zvanične Evrope.

B04 je uobičajeni okvir za široki spektar lokalnih i udaljenih, mobilnih i stacionarnih aktivnosti koje će se desiti na leto 2004-te godine. B04 je modularna, privremena i taktička asocojacija različitih mrežnih novomedijskih inicijativa iz istočne i zapadne Evrope, izvan kao i unutar novonastale Evrope. Kako bi istražila konstitutivnu moć nastajuće političke kulture umrežavanja, internacionalna i interdiscipinarna koalicija umetnika, aktivista iz oblasti novih medija i ljudskih prava, ljudi koji se bave filmom, videom i fotografijom, pronalazača, naučnika i istraživača će pokrenuti seriju događaja koji okružuju, zaobilaze i perforiraju granice Evrope.

B04 je dvomesečno virtuelno putovanje duž obe strane nove spoljne granice uvećane Evropske unije, koje počinje u Rigi i kreće se kroz Poljsku, Slovačku, Mađarsku, Austriju, Hrvatsku i Sloveniju.

Cilj projekta je da napravi pregled i da istraži različite prakse umrežavanja koje uveliko redefinišu političku geografiju Evrope. U tekućem menjanju društva, proces integracije se više ne može jasno odvojiti od mehanizama izuzimanja. Rešavanje ovih problema na političkom i ekonomskom nivou proizvodi nov problem kao i nove mogućnosti u okviru kreativnih i eksperimentalnih projekata koji postavljaju izazov tradicionalnim konvencijama. B04 će povezati i 'prespojiti' debate o migracijama sa debatama o proširenju granica EU, o mobilnosti, mobilnim tehnologijama i slobodom kretanja onih koji su u Evropi i onih koji su doskora bili van nje.

1. Tragom staza migracije
Različita lica migracija stvaraju i dramatične promene koje ne utiču samo na lokalnu ekonomiju već i na ekonomiju zamalja koje nisu u direktnoj vezi sa migracionim područjem - ljudi u tranzitu, komunikatori između Istoka i Zapada, sezonski i domaći radnici proizašli iz novog koncepta Evrope, bazirani na mobilnosti, bilo da je neželjena ili nedobrovoljna.

2. Mapiranje međuprostora
Teoretski to je samo mali otklon od onoga što leži izvan granica nacionalne imaginacije u odnosu na imaginaciju onih izvan tih granica. Ali u praksi prostori između Evrope i ne-Evrope su disperzni, ekstrahovani i uslovljeni brojnim pokretima raznih aktera na nepoznatom i promenljivom polju.

3. Prelazak granica iz stvarne u virtuelnu Evropu
Napuštajući tradicionalne političke i geografske pojmove Evrope prihvatajući informacione i komunikacione tehnologije i tok migracija koje oblikuju virtuelnu Evropu koja je definisana svojom otvorenošću radije nego granicama. Postoji mnoštvo Evropa koje tek treba otkriti i istražiti.

Radeći na ova tri polja interesovanja B04 će se sastojati iz četiri modula koja će biti razvijena od strane nezavisnih organizacionih timova koji će biti međusobno umreženi:

ISTRAŽIVANJE
Kako bi istražila subjektivitet nove generacije Evropljana i konstitutivnu moć mladih ljudi umreženih diljem granica, istraživačka ekipa će raditi na često postavljanim pitanjima: Kako redizajnirani režim evropskih granica menja svakodnevni život ljudi u oblastima novih granica? Koje su priče, iskustva i želje ljudi koji žive sa ove i one strane nove zvanične granice, a usred virtuelne Evrope? Kakvi su uslovi života ljudi koji se kreću? Kreću u ilegalu ili u neizvestan posao ili u pritvor? Kako se radnici fabrika koje se nalaze na svetskom tržištu bore i organizuju unutar i van nove spoljašnje granice Evrope?

RADIONICE
B04 će uključiti vodeće svetske umetnike i organizatore iz lokalnih sredina u radionice i programe obuke i ad hoc i opravdano, upućujući na potrebe lokalnih aktivista i civilnog društva. Fokusiraće se na razmenu znanja i veština u cilju osposobljavanja i ojačavanja mladih u praktičnoj upotrebi tehnologije novih medija obezbeđujući povezanost, predstavljajući open source softver i nudeći neograničen pristup komunikacionim alatima. Poseban akcenat će biti stavljen na potencijal digitalnih medija u očuvanju dijaloga i komunikacije širom granica i na moć koju ima film, fotografija i pripovedanje u vezi sa novonastajućim, naglašenim identitetima.

PERFORMANSI
Kako bi se predstavile slike i priče novonastajuće evropske kulture koja se formira oko pitanja infromacijskog društva i transnacionalne mobilnosti, B04 će predstaviti izložbe, projekcije i performanse na javnim mestima, a sve u tesnoj saradnji sa lokalnim i internacionalnim umetnicima i institucijama.

DOKUMENTACIJA
Kako bi se javno dokumentovala iskustva, poznanstva, rezultati i dostignuća projekta, u realnom vremenu ili skoro realnom vremenu, internet povezanost je jedno od glavnih pitanja. B04 će biti podržana posebno za tu namenu opremljenim kombijem koji obezbeđuje satelitsku vezu velike širine propusnog opsega. Korišćenje svih dostupnih medija, od štampanih preko radija i videa različitih formata u stvaranju jedne real-time dokumentacije takvog opsega ima za cilj unapređenje dijaloga i interaktivne komunikacije između različitih ljudi u Evropi, starih i novih. Konačan cilj je izgraditi viziju nove Evrope koja je protiv isključivanja, mržnje, lokalizma, uskogrudosti, rasizma i ksenofobije.

Trenutno razvojni tim B04 je u kontaktu i diskutuje o konceptu sa brojnim institucijama, fondacijama, medijskim centrima i lokalnim inicijativama:

KUDA.ORG (Novi Sad), MaMa (Zagreb), Ljudmila (Ljubljana), Radio B92 (Beograd), K@2 Kulturni & Informacioni Centar (Karosta, Latvia), RIXC Centar za nove medije (Riga, Latvia), Institute za otvoreno društvo (Budimpešta), Centar za političku edukaciju (Nemačka), D-A-S-H umrežavanje protiv isključivanja (Velika evropska internet platforma, podržana YOUTH programom EU-komisije) i mnogi drugi.

maf_media art farm
(Gruzija), Wato Tsereteli

maf_media art farm (stari naziv: Kavkaski centar za kulturni razvoj, CCCD) je osnovan aprila 2000. kao nezavisna nevladina organizacija (NVO) koja podržava razvoj savremene vizuelne kulture na Kavkazu. maf namerava da razvije i promoviše multikulturalni dijalog na Kavkazu i da se fokusira na akutne društveno-političke probleme putem vizuelnih istraživanja. maf obezbeđuje vezu sa četiri oblasti: edukacija, informacija, umrežavanje i inovacija.

U septembru 2001. maf je lansirao Kavkaski institut fotografije i novih medija (maf_Institut) kako bi promovisao obrazovanje u oblasti savremene umetnosti na Kavkazu. Trenutno postoje 22 studenta koji pohađaju fakultet za fotografiju, četvorogodišnji program obrazovanja odobren od strane Ministarstva kulture Gruzije. Sada maf_biblioteka ima više od 3500 naslova koji predstavljaju prvu veliku kolekciju izdanja iz oblasti savremene umetnosti, fotografije, novih medija, arhitekture i dizajna u Kavkaskoj regiji. maf_biblioteka je otvorena za sve zainteresovane koji bi da postanu njeni članovi. Organizujući interdisciplinarne projekte i obezbeđujući adekvatnu infrastrukturu maf gradi platformu savremene umetnosti na Kavkazu. Platforma stvara ambijent gde se umetnici mogu susretati i prezentovati svoje radove unutar internacionalne mreže. U isto vreme priređuje izložbe izuzetnih Kavkaskih i internacionalnih umetnika. U oktobru 2001 maf je započeo projekat "appendix" koji se svake druge godine održava u Tbilisiju, a istražuje poziciju južno-kavkaskih zemalja u današnjem svetu viđenu očima umetnika iz i van kavkaske regije.

maf ima za cilj da promoviše savremenu umetnost i forme novih medija kao mogući način komunikacije, promišljanja i saradnje. maf_Box, laboratorija za nove medije je osnovana sa ciljem da obezbedi konceptualnu i tehničku podršku studentima, umetnicima kao i drugim nevladinim organizacijama koje se bave trenutnim društvenim, političkim i kulturnim pitanjima.

http://www.farm.ge

Guy Van Belle (Holandija/Belgija)

Guy Van Belle (Amsterdam/Brisel) je uključen u korišćenje i razvoj multimedije u umetničke svrhe od 1990. Kao nezavisni kulturni radnik on sarađuje sa Waag udruženjem iz Amsterdama na razvoju kreativnih alata za saradnju na instalacijama i performansima. U tu svrhu je postavio server \An`a*tom"ic\ "Povezano sa strukturom organizma", studio otvoren za mlade i nekonvencionalne umetnike, povezan sa internacionalnim partnerima preko optičkog kabla: New York, Brussels, Reykjavik, Tokyo, Athens, Sofia, Prague, Bratislava,... Od 2000. radi pod imenom zajedničkog digitalnog sastava mxHz.org (machine cent'red humanz), praveći zajedničke performanse, koncerte, radionice, izložbe i neočekivane eksperimentalno-apstraktno-robotične umetničke projekte. Zajedno sa Akihiro Kubota osnovao je 'Society of Algoritm' (društvo algoritama) 2001. godine. Nedavno je počeo da radi na omažu Arseny Avraamov-u, u Bakuu 7. novembra 2022. U pres clipingu stoji za taj projekat: "Experimental- und Medienmusiker, A/V-Jockey und Netzkuenstler; Arbeit in internationalen Experimentalstudios und unabhaengigen Audioaktivitaeten im Netz

striming
CONNECTED ART WORKERS' STREAM
caws20040501

http://anatomix.waag.org
http://www.mxhz.org

Wato Tsereteli (Gruzija)

Wato je umetnik, kustos i kreativni administrator maf_media art farm u Tbilisiju (Gruzija). Nakon studija filma u Gruziji, magistrirao je fotografiju na Akademiji umenosti u Antverpenu u Belgiji. Od povratka u Tbilisi počeo je sa radom na kulturnoj meteorologiji Kavkaza. Skroman rezultat ove njegove aktivnosti je dvogodišnji projekat APPENDIX. Ova međunarodna izložba je trebalo da bude relativno mala, ali intenzivan događaj usmeren ka integrisanju nove Kavkaske savremene umetnosti unutar jednog šireg konteksta. Trenutno Wato radi na više različitih izložbi.

Miloš Vojtechovský (Češka)

Rođen u Pragu 1955, diplomirao je istoriju umetnosti i estetiku na Carls univerzitetu 1980. Još od ranih '80-tih se bavi nezavisnim radom na poljima muzike, vizuelnih umetnosti, action art-a, a radio je i kao kustos. On je istrživač, inicijator, ko-producent i ko-autor interaktivnog edukativnog projekta "Orbis Pictus Revised" u saradnji sa ZKM (Zentrum fur Kunst und Technology) Karlsruhe. Miloš je osnivač "The Metamedia Center Project" u Plasy Monastery, inicijator Hermit Fondacije i kustos Zbirke moderne i savremene umetnosti u Nacionalnoj galeriji u Pragu. Predaje u oblasti umetnosti medija, savremene umetnosti i studijama komunikacija na Akademiji umetnosti pri Tehničkom univerzitetu u Brnu. Pored toga radi u Artmedialabu koja je u vezi sa Centrom za savremenu umetnost u Pragu. Od 2000 vodi projekat www.radiojeleni.cz koji se prenosi putem radija.

projekti
FM@dia Forum
Izgubljena ekspedicija

Edit András (Mađarska)

Edit je istoričar umetnosti i kritičar. Radi na Institutu za istraživanje istorije umetnosti pri Mađarskoj akademiji nauka u Budimpešti. Od 1990-1992 i od 1997-2003 je bila njujorški dopisnik za mađarske časopise koji se bave umetnošću, kao Új Muvészet (Umetnost danas) i Muérto (Mađarski art žurnal). Zbirka njenih eseja o savremenoj američkoj umetnosti u devedesetim je objavljena u Budimpešti 2001 i nazvana je Rope-dancing (Ples na konopcu). Drugo glavno polje njenog interesovanja je savremena umetnost u državama bivšeg istočnog bloka, posebno u Mađarskoj imajući u vidu pitanja tranzicije. Takođe su je interesovala i pitanja pola i teorija umetnosti. Edit je učestvovala na nekoliko konferencija, a među njima su: "Preživljavajući slobodu: vizuelna umetnost u Mađarskoj od 1989" na Rutgers univerzitetu (SAD), "Nakon Zida. Umetnost i kultura u post-komunističkoj Evropi" na Moderna Museet Stokholm (Švedska), konferencija "Novac/Nacija", Shedhalle Zurich (Švajcarska), "Saradnja. Međunarodni forum feminističke umetnosti i teorije" u Dubrovniku (Hrvatska), i "Nasleđe modernizma i imperativ modernosti" na godišnjoj konferenciji AICA, nazvanoj "Strategije moći" Zagreb (Hrvatska). Izdaje nekoliko mađarskih art magazina. Njeni eseji na engleskom su objavljivani u katalozima Mađarskog paviljona na Venecijanskom bijenalu 1997 i 1999, katalogu izložbe "Nakon Zida" u Stokholmu 1999, n.paradoxa on-line , artmargins on-line i "MoneyNations. Constructing the Border - Constructing East-West", Beč 2003.

Vuk Ćosić (Slovenija)

Penzionisani net i ascii umetnik. Rođen je 1966. u Beogradu, Jugoslavija. Trenutno živi u Ljubljani, Slovenija. Najpoznatiji kao pionir Internet umetnosti i autor brojnih net.art projekata. Predavač, pisac i kustos. Izlagao, izdavao i radio kao kustos internacionalno. Suosnivač je Nettime, Syndicate, 7-11 mailing lista i Ljubljana Digital Media Lab.

Najbitnije izložbe uključuju: Venecijansko bijenale; Walker Center, Minneapolis; Postmasters, Njujork; Kunsthalle, Beč; Stedelijk, Amsterdam; LAMoCA, LA; ICA, London; ZKM, Karlsruhe; Beaubourg, Pariz.

Neki mediji u kojima je objavljivan: Suck, HotWired, ORF, Spiegel, Britannica, Newsweek, Artforum, NYTimes, El Pais...

Luchezar Boyadjiev (Bugarska)

Umetnik. Rođen u Sofiji u Bugarskoj 1957. Završio Nacionalnu akademiju umetnosti, Sofija 1980.
Trenutni projekti: "Post-komunističko stanje", Kunstwerke, Berlin; Red Riviera Revisited, ICA, Sofia; Nuit Blanche, grad Pariz, sve 2004. godine.

Skorašnje samostalne izložbe:
"Hot City Visual", ICA, Sofia 2003; Knoll Gallery, Beč 2001; "E-FACE 2000" u Art/Media/Center TV Gallery, Moskva 2000.

Skorašnja predavanja i prezentacije:
"Identity Overkill". Intermedia Dept., Akademija umetnosti Budimpešta; Seminar: "Stvaranje potrošačkog identiteta u javnom prostoru. Vizuelni identitet post-socijalističkog grada". Centar za umetnost i kulturu, Centralnoevropski univerzitet, Budimpešta.

Skorašnje publikacije: "Sofija kao prizor. Luchezar Boyadjiev; Mila Mineva". Vizuelni seminar, Resident Fellows program, ICA / CAS, Sofija; Archis Magazine, # 6, 2003, Amsterdam, Holandija. Skorašnje grupne izložbe: "U ždrelu Balkana", Kunsthalle Fridericianum, Kasel, Nemačka; "Krv i med", The Essl Collection, Klosterneuburg/ Bec 2003; "U potrazi za Balkaniom", Neue Galerie am Landesmuseum Joanneum, Grac, Austrija; Manifesta 4, Frankfurt; "Rekonstrukcija", Četvrto bijenale Cetinje, Crna Gora; "Kolektivna nesvest", MIGROS Museum, Cirih 2002; "Konverzacija", Muzej savremene umetnosti Beograd; "Beg", Prvo bijenale, Tirana 2001; "Négociations", CRAC, Séte, France; "L'Autre moitie de l'Europe", Galerie nationale du Jeu de Paume, Paris; "Beskorisno(Bezvredno)", Moderna Galerja, Ljubljana, Slovenija 2000.

projekat
GastARTbeiter

projekcije

"Cipele za Evropu"
Pavel Braila

"Znate li nešto o poljskoj umetnosti?"
Hubert Czerepok u saradnji sa M. Bakke

"Drveni automobil"
Joost Conijn

"Sofia"
grupa autora: Milica Lapčević, Vladimir Šojat, Vamši, Nebojša Milenković

Selekcija video radova i filmova
NOMAD

"Kenedi se vraća kući"
Želimir Žilnik

"Srbija u kontejneru"
Janko Baljak

"Znate li nešto o poljskoj umetnosti?"
Hubert Czerepok (Poljska) u saradnji sa M. Bakke, 2002, 14'47''

Ovaj video rad je neka vrsta dokumentarnog filma u kojem se svim intervjuisanima postavlja isto pitanje: da li znaju nešto o poljskoj umetnosti? U nastavku se dalje postavlja pitanje da li znaju nešto o određenim incidentima vezanim za cenzurisanje umetnosti u Poljskoj u proteklih nekoliko godina. Nakon nekog vremena shvatamo da ljudi koji odgovaraju na postavljena pitanja ne znaju baš mnogo o tome i odgovaraju po nekom klišeu. Na kraju filma je sigurno to da gledalac zna dosta manje o poljskoj umetnosti nego ranije.

Hubert Czerepok (Poljska)

"Drveni automobil"
Joost Conijn (Holandija), 2002, 31'

Na leto 2001. godine Joost Conijn pravi auto. Auto je od drveta i pokreće se na drveni pogon, koristeći kao gorivo umesto benzina drvo. Ovim drvenim automobilom Conijn polazi na put kroz nekoliko zemalja u istočnoj Evropi: Rumunija, Ukrajina, Albanija. Ne zaviseći od benzina on napušta konvencionalne puteve. Ne postoji unapred određena destinacija. Umetnik putuje ka nepoznatom, a kamera prati celokupno putovanje. Osnovna ideja je da se snimi film o neočekivanom, koje drveni automobil sam po sebi proizvodi. Kako bi imao gorivo za svoje putovanje Conijn putuje kroz šumu. Nailazi na mala sela, a ljudi ga upućuju na lokalne pilane i nude mu hranu i rezerve drveta. Auto je lišen umetničkog i služi kao posrednik.

Polazna tačka Joost Conijnovog rada je njegova fascinacija drugim svetovima, alternativnim načinima življenja na rubu adaptirane okoline. Putovanje za njega predstavlja nezadrživ nagon isto kao i njegova potreba za avanturom. Svako putovanje raspliće gomilu nepredvidivih događaja i dovitljivu razmenu. "Drveni automobil" dolazi iz Conijnove želje da se kreće i transportuje nezavisno, bez predrasuda, preispitujući kulturološke predpostavke vezane za vladajući poredak u zapadnom društvu. Njegovi raniji filmovi "Automobil na krovu "( Car on roof 1996), "C'est une hek" (1997) i "Avion" (Airplane 2000) se uglavnom fokusiraju na vozilo: mehaniku i pojam kretanja. Trenutno, njegovo polje interesovanja se lagano usmerava ka ljudima i ljudima koji žive u minimalnim životnim uslovima.

Slično njegovom procesu rada, njegovo vizuelno izlaganje je jednostavno, prirodno, poetično, van vremensko, a u isto veoma pažljivo. Njegov nagon je nepobediv: intenzivno živeti, dajući sve od sebe.

"Sofija"
grupa autora: Milica Lapčević, Vladimir Šojat, Vamši, Nebojša Milenković (SCG), 2004, 4'

Odabrali smo ovaj primer da bismo skrenuli pažnju na mogućnost da odgovornost jedinke u društvu uspostavlja sopstvene okvire standardizacije koji će prevazići one koji su lokalno uspostavljeni kao i one koji su objektivno nametnuti kao univerzalni. Koja vrsta odgovornosti se pojavljuje kod ovog primera? Pre svega odgovornost prema tradiciji (porodični privatni biznis) i prema posedu (postojeći model kioska), a zatim i prema sredini (u kojoj nastoji da održi svoju lokaciju). Zatim građanska odgovornost koja se opredeljuje za otpor vlastima, i, konačno, na dva nivoa otpor lokalnoj standardizaciji i time standardizaciji uopšte.

Dakle, šest različitih nivoa odgovornosti drže ovaj slučaj u žiži javnosti. Pri tome osoba ističe nehuman tretnam koji se graniči sa egzotikom: komunalna inspekcija ima za nju samo uvrede, u zimskim danima očekuje se da će odustati, ili podleći hladnoći, gladi, prljavštini ili jednostavno očiglednoj besciljnosti sopstvene akcije. Vlasti je kontrolišu izdaleka, proveravajući da li je u toku noći napuštala poziciju tajno, da bi se ugrejala ili odspavala, osim na podu kioska, kao što inače čini.

Medije ne interesuje njeno pravo poreklo, a to je nagomilani sticaj sudbinskih okolnosti (sudbina izbeglice) nad kojom se sada nadmeno nadvija i "popravljanje" istorije, iz fondova i donacija i most u Mostaru će biti popravljen, ali to neće uticati na preživljene dane bežanja i propasti koje su mnogi kao i oni preživeli. Uvek se učini da je to preopširna tema, ali u ovom drugom talasu neprilika, neki su fenomeni mnogo očigledniji.

Sofija Bašić je samo lakmus, na kome se jasno očrtava zaključak da promena sistema, uvođenje standardizacije, može ukinuti i one tendencije koje su naizgled u skladu sa sistemom. Odbacivanje njenog modela male privrede je zapravo odbacivanje pojedinačnog primera ekonomske egzistencije zarad lokalne standardizacije, koja nužno ne mora biti usklađena sa evropskim modelom.

Sa druge strane, oblik njenog otpora čini da se moramo podsetiti i širine sa kojom bi se moralo pristupati primeni standardizacije u lokalnim zajednicama. Podsećamo se i ljudskih prava, humanosti, kao i neophodnosti da se proces standardizacije razdvoji od državnih organa, s obzirom da u takvom sistemu, u kome se okoštali model državnih organa koristi kao instrument za sprovođenje standarda, dolazi do pojedinačnih žrtava, ozbiljnog gubljenja sistema vrednosti, jednostranosti.

U tom smislu, kiosk se pojavljuje kao prelazna forma delatnosti, fenomen, koji je mnogo više od privremenog oblika uličnog prometa. On je improvizovan poslovni prostor izvan arhitektonski određenih i kodifikovanih rešenja, koji na "balkanskoj stazi slonova" u potencijalnom smislu podleže lakim formalnim rešenjima, ali u sociološkom, psihološkom i društvenom smislu ima značajnu predistoriju migracija, izbeglištva, materijalnog minimuma, brze sive ekonomije, raseljenih i ugroženih lica, koji kroz njega žive svoj stalno privremeni život - nadomak standardizacije.

Izbor filmova i video radova
NOMAD (Turska)

NOMAD (Turska)

Basak Senova (TR)

http://www.nomad-tv.net

'Četiri slike'
Hatice Güleryüz, 2004, 22'

Njeni filmovi orbitiraju negde oko stanja svesti nastalog zbog potisnutih društvenih situacija. Ona povezuje i oslikava ova stanja ekstremnim fizičkim uslovima. Opisuje "Četiri slike" kao "film o sugestiji slikovitog pamćenja ili prezentaciji fragmenata sećanja koja se dešava u ljudskom umu."

'Razmetljiv orijentalac'
Erhan Muratoglu, 2003, 00:55

Erhan Muratogluov rad nazvan "Razmetljiv orijentalac" je kompjuterska animacija ogromnih 3D bubašvaba koje pokušavaju da nađu izlaz, plahovito jurcajući naokolo, okupljajući se u uglovima i ponašajući se kao neorgaizovano krdo. Vizuelni deo je upotpunjen muzikom koja se na direktan način odnosi na okruženje video igre u kojoj igrač mora biti uvek u trku kako bi napredovao u igri. U imenu igre je sadržan i crni humor nastao u toku samog rada.

Erhan Muratoglu

'Lisičji ples'
BabaZula, 2003, 1'

BabaZula je muzička grupa koju su 1996. godine osnovali Levent Akman (perkusije, ritam mašine, igračke), Murat Ertel (saz i drugi žičani instrumenti, vokal) i Emre Onel (darbuka, sempler, vokal) u Istanbulu, a 2003. im se pridružio Oya Erkaya (bas gutara, vokal). Muzika grupe BabaZula je u osnovi mešavina snimljenih zvukova prirode i tradicionalnih i savremenih akustičnih i elektronskih instrumenata - kulminacija različitih elektronskih efekata. Počinjući sa improvizacijom koja kasnije kroz snimanje i vežbu prerasta u muzičke elemente koji čine njihovu muziku, teme, melodije, stil, zvuk, grupa održava ovaj metod ''defisane improvizacije'' na koncertima u pozorišnim predstavama, filmovima, u korišćenju videa, slajdova i filmova, pripremljenih od strane dodatnih članova koji su se priključili srži grupe na njihovim nastupima uživo. Debi album sastava Baba Zula je "Tabutta Rovasata" (Prevrtanje u kovčegu) uključujući i originalni soundtrack za Derviš Zaimov prvi film iz 1996. Njihov album " 3 Oyundan 17 Müzik" izlazi 1999. Baba Zula je radila soundtrack i za film "Renkli Türkçe" (Obojeno i na turskom). Nastupali su na Efes Pilsen festivalu i Mediteranskom filmskom festivalu, a imali su i velike nastupe kao što je "Printemps de Bourges". Njihov poslednji album "Psychobelly Dance Professor'' koji je izašao u maju 2003. je masterizovao Mad Professor.

Ostali učesnici

Joanne Richardson (RO), teoretičarka medija
Aleksandar Molnar, vanredni profesor na odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Biljana Srbljanović, dramski pisac
Lia i Dan Perjovschi (RO), umetnici
Srđan Dragojević, filmski režiser
Jovan Ćekić, teoretičar
Nenad Prokić, direktor BITEF teatra
Relja Dražić, filozof
Ratko Radivojević, pozorišni glumac
Dejan Sretenović, glavni kustos Muzeja savremene umetnosti Beograd
Svebor Midžić, direktor Centra za savremenu umetnost Beograd
Jelena Vesić, kuratorka, Centar za savremenu umetnost Beograd
Ana Berlin (AT), teoretičarka, Beč
Gordana Čomić, član odbora za evropske integracije Narodne skupštine Republike Srbije
Aleksandar Lazarević, predsednik odbora za kulturu i informisanje Narodne Skupštine Republike Srbije
Branka Kulić, upravnik Galerije Matice Srpske
Radmila Savčić, direktor Muzeja savremene likovne umetnosti Novog Sada
Sava Stepanov, direktor Centra za vizuelnu kulturu "Zlatno Oko" iz Novog Sada
Zorana Popović, Media Impact, Beograd
Zoran Erić, kustos Muzeja savremene umetnosti Beograd
Stevan Vuković, urednik likovnog programa SKC, Beograd
Živko Grozdanić, direktor Centra za savremenu kulturu "Konkordija", Vršac
Mirjana Markovinović, direktor "Sterijinog pozorja"
Dragan Matić, docent Akademije umetnosti Novi Sad, član umetničke grupe "Art cirkus"
Nikola Džafo, LED art (Art Klinika), Novi Sad
Jovan Gvero, SKC Novi Sad
Dragan Gucunski, umetnik (SCG/NL)
Laslo Blašković, književnik, glavni urednik časopisa za književnost "Polja"
Alternativna Kulturna Organizacija, Novi Sad
Socijala Medija, Novi Sad
Novosadski omladinski savet - NOS
KulturKampf, Niš

Belgrade Yard Sound System
(SCG)

Naziv Belgradeyard Sound System pre svega se odnosi na dvočasovnu radio emisiju na talasima Radija B 92 (sredom 00-02 h) čiji su autori Goran Simonoski i Relja Bobić. Tokom tri godine aktivnog prisustva na lokalnoj muzičkoj i kulturnoj sceni, prvobitna ideja predstavljanja nekomercijalne, savremene produkcije svih muzičkih žanrova jasno se ocrtava u svim dešavanjima koje nose ovo obeležje. Originalna muzička ostvarenja pod istim imenom pojavljuju se za britansku izdavačku kuću Cosmic.Sounds, kao i nemačku Klangkrieg i slovenačku rx:tx. Do kraja 2004. godine pojaviće se i debtinatski album ovog projekta. U cilju promocije ovog materijala oformljen je istoimeni bend koji pored osnivača za kompjuterima čini i kontrabasista Ivan Antić. Grupa je već nastupala u Londonu, Budimpešti, Berlinu, Gracu, Ljubljani... Najznačajniji projekat je festival elektronske muzike Dis-patch u Beogradu, koji će nastaviti da svakog oktobra jugoslovenskoj publici predstavi najaktuelnija imena svetske elektronske muzičke scene.

www.belgradeyard.com
www.dis-patch.com
www.cosmicsounds-london.com

"Srbija u kontejneru"
dokumentarni film o ekonomskoj i moralnoj propasti jedne zemlje i njenog naroda, režija: Janko Baljak (SCG), 2003

Da li je propast reformi sudbina koju Srbija ne može da izbegne? Zašto su svi lideri koji su zemlju pokušavali da uvedu u Evropu uklonjeni? Kako ekonomski interesi ujedinjuju političare, mafiju i kriminal? Srbija u kontejneru nije samo priča o smrti reformi i o usudu reformatora od smrti Josipa Broza Tita, pa do atentata na premijera Zorana Đinđića. Srbija u kontejneru detaljno analizira šta je bio uzrok propadanja reformi, govori o "prokletstvu reformatora" čija je sudbina da budu u žrvnju između socijanih tenzija, političkih pritisaka, slabih institucija...

Janko Baljak

Ivana Momčilović (BE/SCG)

Ivana Momčilović. Dramaturg. Od 1991. godine ne piše fikciju. Od iste godine aktivna u kolektivu Emigrative art, Belgija, nastalom iz želje umetnika i ne-umetnika bivše federacije za favorizovanjem zabranjenih susreta eks-Jugoslovena kao jedinog (preostalog) umetničkog rada. Od 1998. članovi kolektiva otpočinju sa direktnim uključivanjem u lokalne politike zemalja u kojima žive. Belgijski deo kolektiva deli do 2002. političku borbu sa pobunjenim radnicima željezare Klabek i Renoa- Vilvord, kao i Pokretom osoba bez papira. 2002- copyleft izdanje knjige : Zbogom partije, ljudi misle/ljudi govore.

Andrej Grubačić (SCG)

Andrej Grubačić je istoričar i saradnik većeg broja međunarodnih časopisa i inicijativa progresivne orijentacije. Saradnik je časopisa "Z", Medija Instituta u Bostonu i autor brojnih radova posvećenih neoliberalnoj globalizaciji. Jedan je od osnivača 'Institut for the Research of the Global Movement' pri Univerzitetu u Ljubljani, Slovenija. Autor je knjige "Globalizacija nepristajanja" (Svetovi, Novi Sad, 2003.) kao i knjige "The Global Movement" (u štampi, na engleskom jeziku).

Marion von Osten (DE)

Marion von Osten, rođena 1963. godine je umetnica i autor brojnih projekata. Studirala je umetničku Akademiju i filozofiju u Karlsrue i u Bohumu. Bila je kurator u "Shedhalle" u Cirihu od 1996-98. Radi kao predavač kritičke umetničke prakse u školi za vizuelne umetnosti i dizajn u Cirihu od 1999. godine. Objavljuje u brojnim izdanjima, među kojima su Texte zu Kunst, A.N.Y.P., Springerin, Ojeblikket, Opening i u feminističkim magazinima, video radovima i instalacijama koje se bave pitanjem pola, urbanih i ekonomskih tema. Član je kolektiva k3000. Autor je višegodišnjeg kolaborativnog projekta "Moneynations". Živi u Berlinu i Cirihu.

www.moneynations.ch
http://www.k3000.ch

Florian Schneider (DE)

Florian Schneider je pisac, filmski režiser i medijski aktivista. Njegov rad istražuje nove komunikacione tehnologije i migracione režime, kao i proces umrežavanja različitih inicijativa. Schneider je jedan od inicijatora " No One is Illegal" kampanje i jedan od osnivača inicijative "Noborder Network", organizacije koja se bavi kritikom strogih graničnih režima, kao i evropske internet platforme D-A-S-H. 2001 godine je organizovao festival "Make World" u Minhenu, i "Metabolics", seriju predavanja o internet umetnosti i kulturi. Takođe je radio na nekoliko dokumentaraca za nemačko-francusku televizijsku stanicu, Arte, uključujući dokumentarac "What's to be done?" o savremenom društvenom aktivizmu. Schneider takođe objavljuje tekstove za mnoge nemačke časopise.

projekat
B04 - Border 04

Basak Senova (TR)

Basak Senova je kuratorka, pisac i dizajner. Živi u Istanbulu. Studirala je književnost i grafički dizajn (magistar grafičkog dizajna i doktorat iz umetnosti, dizajna i arhitekture na Bilkent univerzitetu). Učestvovala je na sedmom "Stichting De Appel" programu za kustose u Amsetrdamu; piše o umetnosti, tehnologijama i mass medijima od 1995. godine; uređuje izložbe i inicira projekte u Turskoj i Evropi od 1996. godine. Bila je urednik "art-ist 6". Basak je jedan od osnivača grupe NOMAD. Tokom 2003 godine, kroz aktivnosti ove grupe, pokrenula je "ctrl-alt-del" (zajedno sa partnerima iz Holandije), prvi umetnički projekat u Turskoj zasnovan na zvuku; radila je na Istanbulskom bijenalu; uređivala je "Contemporary Plastic" u Mastrihtu i razvila projekte u Istanbulu kroz izložbe, performanse i filmske programe: "Istanbul, Daydreaming in Quarantine" , Graz i "Walking Istanbul, Notes from the Quarantine", The Israeli Center of Digital Art, Holon (sa Erden Kosova, Erhan Muratoglu, Ozlem Ozkal i Emre Erkal). U 2004. godini, pokrenula je novi NOMAD projekat - "Loosing Control" (u saradnji sa The Israeli Center of Digital Art) u Istanbulu, i koordiniraće NOMAD sekciju na izložbi "Call Me Istanbul", koju priređuje u ZKM, Karlsrue, Nemačka. Takođe će koordinisati izložbu na univerzitetu u Bafalu, Njujork. Trenutno radi kao predavač na odseku za umetnički menadžment na T.C. Yeditepe univerzitetu u Istanbulu.

član grupe
Anabala

projekcije
NOMAD

http://www.nomad-tv.net
http://www.project-ctrl-alt-del.com
http://www.kuzudesign.com/glassights
http://istanbul.mur.at
http://www.digitalartlab.org.il/istanbul
http://kidnappingeurope.kraak.net

Teofil Pančić (SCG)

Novinar, nekadašnji glavni i odgovorni urednik informativno-političkog nedeljnika "Vreme". Drži do aplauza i zvižduka koje dobija. Ne voli samo kada neko ostane ravnodušan. Pokušava da doprinese "potpunoj, neometanoj slobodi proizvodnje javne reči, što je najhigijenskija stvar na svetu".

www.vreme.com

Dimitrije Vujadinović, (SCG)

Rođen 1951. godine, diplomirani ekonomista. Do 1985. radio kao novinar. Od 1986 - 1991. radio kao istraživač u Centru za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, a zatim kao direktor Eko - centra. 1991 je osnovao nevladin istraživački centar "Plavi zmaj" u Sremskim Karlovcima, i radio na funkciji direktora. Osnivač Regionalne nevladine organizacije BalkanKult, i na funkciji direktora je do danas. Prvih šest meseci 2001, bio je specijalni savetnik Ministra za kulturu u vladi Srbije. Učesnik je preko 30 obimnih istraživanja iz oblasti kulture i socio - ekologije; autor knjiga i urednik knjige Razvojni aspekt industrija kulture. Generalni je sekretar jugoslovenskog komiteta Uneskovog programa "Čovek i biosfera"; član Udruženja novinara Jugoslavije, Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Međunarodne asocijacije novinara iz Brisela i član Evropske kulturne mreže CIRCLE i jedan od osnivača Evropskog istraživačkog instituta za komparativnu kulturnu politiku i umetnost iz Bona.

Galia Dimitrova (BG)

Galia Dimitrova je kuratorka i koordinator umetničkog programa "InterSpace Media Art Centre" u Sofiji od 1999 godine. Diplomirala je istoriju i teoriju umetnosti na Nacionalnoj Umetničkoj Akademiji u Sofiji, 1999 godine. Objavila je brojne tekstove o savremenoj bugarskoj umetnosti. Njena profesionalna interesovanja su fokusirana na umetnost novih medija, internet projekte i interaktivne instalacije. Njeni kuratorski projekti su: "Urban Cycles", "Macrovideo" (video instalacije na javnom mestu), "Schizoid Architecture" (net-art), itd. Bila je selektor zvaničnih bugarskih učesnika na 9-tom bijenalu u Kairu, 2004 godine. Galia je glavni koordinator "Net User International Internet Conference" koja se održava svake druge godine u Sofiji.

projekat
ExStream

Schengen Information System
Computer game, Version 1.0.3., Vladan Joler

Krajem 80-ih pet evropskih država osnivača Šengenskog sistema (Schengen System) počinje sa razvijanjem centralizovanog sistema za sakupljanje i čuvanje podataka, kao reakcije na ukidanje granica unutar EU zemalja i povećanja rizika od terorizma, krijumčarenja droge i organizovanog kriminala, koji se mogao slobodno razvijati unutar granica Evropske unije.

SIS (Schengen Information System) počinje sa radom 1995. godine, kao prvi nad-nacionalni sistem za istraživanje i potragu za ljudima i objektima, kome se može pristupiti putem lokalnih terminala u svim državama unutar sistema. Sistem se sastoji od centralne jedinice locirane u Strazburu, Francuska koja je povezana sa posebnim nacionalnim sistemima.

Kompjuterska igra Schengen Information System, Version 1.0.3. prati tradiciju korišćenja okruženja kompjuterskih igara u svrhu treninga i obuke za potrebe vojnih i ideoloških struktura. Monopol vojne industrije i industrije zabave nad proizvodnjom ovakvih igara doveo je do činjenice da je tržište preplavljeno ostvarenjima koja bez ikakvog moralnog i etičkog pitanja koriste realne lokacije vojnih sukoba i stavljaju igrača u uvek istu, ideološki korektnu poziciju učesnika. Lokacija je rekonstruisana na osnovu javno dostupnih podataka, fotografija i satelitskih snimaka. Igra postavlja pitanja korišćenja kompjuterskih igara u ideološke, marketinške i obrazovne svrhe, stvaranja privatnih i državnih trening centara kao i pitanje političke podobnosti igara. Sa druge strane, ova igra je rezultat upotrebe javno dostupne tehnologije i informacija u cilju istrage i nadgledanja elemenata sistema od strane pojedinca.

www.joler.org

GastARTbeiter
Luchezar Boyadjiev (BG)

Pa, bio sam i besan i deprimiran nakon Štutgarta (1). Zbog mnogo toga to nije moguće objasniti sada. U suštini, imao sam osećaj da sam ''kulturni gast-ARTbeiter" (nisam siguran da sam ovo dobro spelovao na nemačkom jeziku, ali znate na šta mislim...) koji bi iz nekih razloga trebalo da bude veoma oprezan da se ne protumači da se ''prodao'' ili da je postao "šupak" koji je pristao na kompromis ili neoliberal u najgorem slučaju. Čini mi se da bi trebalo da sada ''prikrijem'' svoju biografiju - i od svojih prijatelja koji se bave kritikom umetnosti (to si ti (2) ali verujem da si toliko dobar da ćeš mi oprostiti na ovakvoj izjavi, važi?), ali i od svojih Internet umetnika i prijatelja koji su u potrazi za novim kontekstom, kao da Internet već nije dovoljno zaražen umetničkim igrama moći. A ja sam toliko ponosan na svoju biografiju - nije baš tako lako raditi sve te stvari. Možda bi za nekog poput mene bilo mnogo pristojnije da samo krenem sa nabrajanjem umetnosti i galerija, itd.

Znate, nakon Štutgarta sam napravio mali proračun baziran na mojoj biografiji. Iza svega leži (molim vas imajte ovo na umu do kraja ovih nekoliko rečenica) da sada imam samo honorar iz Štutgarta na svoje ime, kako to kažu u SAD. Stoga sam grubo izračunao da je za sve ove godine nakon 1989. godine (ili radije 1990/91), kada sam u stvari i počeo da putujem na takozvani ''Zapad'' zbog onoga čime se profesionalno bavim - izložbe, privremene medijske laboratorije, konferencije i sve ostale vrste događaja, količina novca koju je ''Zapad'' potrošio na mene izuzetno velika. U geografskom smislu sam ''pokrio'' teritoriju od Kalifornije do Brazila, Južne Koreje, Turske i Sankt Petersburga i sve između toga. Tako da sam grubo izračunao sve troškove - karte, hotele, dnevnice, vize, honorare, stipendije, boravke u inostranstvu, kataloge, tekstove, prevode, pomoć pri instaliranju itd, koje su organizatori dešavanja potrošili na mene. Jer istina je u stvari da se mogu setiti samo jedne prilike kada sam platio sam sebi put na izložbu i to je bila izložba u privatnoj galeriji u Minhenu 1993. (ali s druge strane mogao sam sebi to priuštiti jer sam u to vreme imao Getijevu stipendiju u SAD-u). Došao sam do grube procene od 130.000 pa čak i do 150.000 $ - možete li da poverujete??? I bez obzira na to, sada mi ništa od toga nije ostalo, nikakvo vlasništvo, ništa...

Onda sam sebi rekao da sam verovatno vredna roba na neki način, više u simboličnom smislu nego u smislu tržišne razmene... Međutim, važno pitanje je - je li sve bilo vredno toga ako se i dalje ne možemo složiti oko mnogih stvari??? Ovde pod ''mi'' mislim na ljude sa istoka i zapada uopšte, ne samo na mene i vas. Možda, rekao sam sebi, bi bilo iskrenije i definitivno bolje po mene da mi je sav taj novac dat da ga potrošim ovde, u Sofiji - imao bih oko 12 - 15000$ godišnje - fina svota kako god da računate, zar ne?

U svakom slučaju, mislim da je u Štutgartu bilo, iako su svi bili odlični, ljudi isuviše različitih biografija da bi se mogli složiti oko čega bi stvarno trebalo diskutovati. Mislim da istočno evropsko poreklo više nije važeće, kao nekad. Sad se radi ili o ''Art svetu'' ili o "e-svetu", igre moći ili kritičke prakse, galerije, muzeji, i sva ta estetike ''bele kocke'', ili kako oni kažu, novi ''kontekst'' mreže. Na nesreću čak je i 'mreža' već igra moći na neki način. I dalje mislim da postoji potreba za razgovorom, ali ne postoji zajednički jezik izvan Umetnosti, Politike, Ekonomije ili Interneta, itd. A zajednički jezik o kojem ja razmišljam bi trebalo nekako da obuhvati sve navedene. Ili bi trebalo da pričamo samo o veoma određenim stvarima - kao što su pitanja pola, na primer, ili "opozicija na Istoku", itd. Tako da nesporazumi sada proizilaze iz konteksta, u okviru kojeg individue radije operišu pre nego iz pitanja i iskustava obračuna istočne Evrope protiv zapadne Evrope ( i SAD-a). Mislim da nije ostalo nikakvo moralno opravdanje koje bi proizašlo iz činjenice da su ljudi, bilo sa Istoka ili Zapada - suočavamo se sa istim izborima i/ili kompromisima. I ne mislim da je za umetnika koji dolazi iz istočne Evrope izbor karijere tako loša stvar.

Sofija, decembar 1998

(1) Konferencija "Prvi kongres o umetnosti i medijaciji umetnosti u centralnoj i istočnoj Evropi", 20.-22. novembar 1998, IFA Štutgart, Nemačka.

(2) Marion von Osten, umetnik/kustos.U to vreme kustos u Shedhalle, Cirih, Švajcarska.

http://www.idea.org.uk/cfront/texts/gastartbeiter-en.html

exStream projekat i skorašnje InterSpace aktivnosti
Galia Dimitrova , InterSpace Centar za medijsku umetnost, Sofija

Prezentacija će pružiti uvid u exStream projekat (www.ex-stream.net) - dvogodišnji projekat podržan od strane progrma Culture 2000 Evropske unije, u kojem pet organizacija koje se bave medijskom umetnošću (Hull Time Based Arts (Hull, UK); V2_ (Rotterdam, NL); Bootlab (Berlin, DE); interSpace Centar za medijsku umetnost (Sofia, BG); t0 / Institute za nove tehnologije u kulturi - Public Netbase (Vienna, AT), zajedno rade i vrše razmenu organizacionih, umetničkih i tehnoloških resursa kako bi napravile zajedničku platformu za stvaranje i distribuciju projekata iz oblasti umetnosti novih medija.

ExStream mreža i aktivnosti će biti prezentovane iz perspektive jedinog partnera iz jugo-istočne Evrope u projektu - InterSpace MAC. Iz tog razloga je i naglašen proizvod centra InterSpace u okviru celog projekta i reakciju na lokalnom nivou nakon prezentacije Strim studija (StreamStudio) i Radio kulta (Radio Cult), koji su prvi multimedijalni Open Source alati proizvedeni u Bugarskoj, a koje je proizveo InterSpace u okviru exStream projekta.

StreamStudio http://streamstudio.sf.net je složeno rešenje za emitovanje audio i video na Internetu kao i putem drugih kanala za distribuciju kao: lokalne mreže (LAN), kablovska televizija, bežične mreže, itd.

Radio.cult http://radio.cult.bg je platforma bazirana open source alatima za audio emitovanje putem Interneta. Radio.Cult je dizajniran kao 24 časovni on-line radio koji populariše mlade Bugarske muzičare, DJ-eve, umetnike, a takođe i kao forum za razmenu ideja i prezentaciju kulturnog života Bugarske.

U prezentaciji ću najaviti predstojeći poslednji događaj exStream projekta - Free Bitflows konferenciju i izložbu u Beču, od 2.-5. juna (http://freebitflows.t0.or.at/).

Konačno ukratko ću predstaviti skorašnje InterSpace aktivnosti vezanih za Open Source inicijative, kao što su Open Source Software Solutions za programe obuke Bugarskih nevladinih organizacija http://opensource.netuser.cc etc.

CONNECTED ART WORKERS' STREAM [caws20040501]
OST-CODE: Otvoreni studiji i priroda razvoja saradnje
Radionica u kuda.org, 29 APR 04, Guy van Belle (NL)

Hakim Bey je 1985. godine, opisujući privremenu zonu gde se inovativne aktivnosti svake vrste mogu dešavati napisao, "mapa je zatvorena, ali je autonomna zona otvorena". Nakon više od decenije borbe sa svim mogućim postavkama učenja i tehnologije (radionice, ateljei, demonstracije, obuke, itd.), čini se da ta stara anarhistička ideja o postavljanju autonomnog i pre svega privremenog prostora, koji bi služio razmeni iskustava, i nije tako loša. Ako ništa, to kao polazna tačka inspiriše da se sadržaj ne ispunjava unapred. Jednostavno je potrebno samo ustati i povezati smeće od računara koje imamo i napraviti prostor u koji se mogu smestiti smislene aktivnosti. Umesto naše prekupacije strukturom, stabilnošću i pre svega bitnosti sadržaja, trebalo bi se osloniti na doprinos svakog učesnika, to povezati u jedan kreativan niz ideja i izgraditi nešto sasvim novo: krenuti od nule. Mene više interesuje sinteza novog. Odakle god da dolazi, interesuje me gde vodi. Kao što nas naslov komada John Cage-a upozorava: "Kako poboljšati svet (Samo ćete stvari učiniti još gorim)".

postavka i analiza okruženja: sa čim raspolažemo?
Internet veza, testiranja za audio-vizuelni striming
unesi, miksaj, emituj
kako raditi u real-time ne-real-time u budućnosti
kako zajedno stvoriti ekspresivan i umetnički sadržaj: da bi poruka bila jasnija!!!

Evropska unija se širi na Istok ali možda se Istok odavno proširio na Evropsku uniju. Zar nije Vygotsky ubedljivo pokazao zapadnom svetu da je razvoj kroz saradnju uvek efikasniji nego samostalno i apstraktno učenje. Stoga će zajedničke inicijative uvek doneti bolje rezultate, na duge staze, ako se baziraju na ne-hijerarhijskom sistemu ili organizovanju. Primenjujući ovo na umetnost: možemo programirati zvučne i vizuelne "zakrpe" u našim sobama sa našim prijateljima. Ali, bitnija pitanja kulture se mogu ostvariti samo u većim zajednicama uz učešće ljudi koji su voljni da napuste lokalni plan koji često isuviše restriktivan, konzervativan i kontra-produktivan.

Možda pustiti druge da iznova i iznova crtaju i precrtavaju staromodnu mapu sa više nego ikad preciznim pozicioniranjem novih granica: otvorenih i zatvorenih u različitim bojama. Osveži i zumiraj do nivoa ulice, prozirne slike kuća u pozadini. Krećimo se preko granica, postavimo i radimo zajedno nešto što će pozivati ljude bez granica u glavi. Gde god da su. Mi u stvari koristimo ista sredstva izražavanja i ne razlikuju se toliko jedno od drugog. Ne znam, možda grešim, ali hajde da diskutujemo sa zvukom i slikom i hajdemo svi u tok (stream).

"Cipele za Evropu"
Pavel Braila (MD), 2002, film snimljen na DV fromatu prebačen na DVD (26')

Film "Cipele za Evropu" ispituje politički sprovedeno raslojavanje između istoka i zapada - nasuprot okolnostima istorijske tranzicije - kako stoji upisano u svakodnevnom iskustvu putovanja i razmene. Na maloj voznoj stanici koja se nalazi na moldavsko - rumunskoj granici u mestu Ungheni, svaki voz se zaustavlja na tri sata i podiže do visine od dva metra kako bi se zamenili točkovi čiji je međuosovinski raspon u Moldaviji po ruskom standardu nešto manji od onog evropskog u Rumuniji i ostalom delu Evrope. Tegobno putovanje voza između istoka i zapada (koje je umetnik nelegalno snimio, jer snimanje na moldavskom delu graničnog prelaza nije dozvoljeno) je situacija koja predstavlja snažnu želju dobijanja dozvole za ulazak u zapadnu Evropu, sa namerom homogenizacije komunikacionih i tehnoloških alata, koji služe neutralizaciji razdaljine i mesta. Snimljen u DV formatu, dve slike se projektuju odražavajući uvek prisutan predmet razmišljanja - kako locirati i posredovati subjektivnost u vremenu fragmentacije, dislokacije i novog mita o transnacionalnom identitetu.

Pavel Braila (MD)

"Kenedi se vraća kući"
Želimir Žilnik (SCG), 2003, 74'

Tokom 2002. godine, u skladu sa pravilima Evropske unije, mnoge jugoslovenske porodice (među njima i mnogo Roma) koje su napustile zemlju da bi izbegle rat, bivaju deportovane nazad u Srbiju i Crnu Goru, nakon deset godina provedenih u zapadnoj Evropi. Bez novca, zaposlenja, mesta za život i društvene komunikacije. Kako je moguće preživeti u ovakvim uslovima? Žilnikov kritički, dokumentarni film prati Kenedija, vozača taksija, koji tokom dana i noći dovodi ove ljude sa aerodruma u ilegalna skloništa u okolini Beograda.

Želimir Žilnik (SCG)

Teme Trans_evropskog foruma

Standardizovanje Evrope

Ulazak u Evropsku uniju znači da takozvane "pridružene zemlje" treba da se prilagode i usvoje celu listu propisanih regulativa, kao i da sprovedu njihovu implementaciju. Pridruživanje znači prihvatanje, izvođenje i razvoj EU standarda. S obzirom da EU propagira kulturnu različitost, pojavljuju se opasnosti homogeniziranja i standardizacije mono-kulturne Evrope. Postavlja se pitanje: Šta su implikacije za razvoj standarda? Da li ćemo biti svedoci "kontranapada" jakih ne-EU standarda na EU standarde? Na apstraktnom nivou mogli bi postaviti pitanje koje se tiče i onih koji su UNUTAR i onih koji su IZVAN:

Šta je standard i šta približavanje standardima znači za identitet? Da li će se kulturna podeljenost produbiti, ili će se različite sredine približiti? Da li je držanje Evrope zajedno i jačanje veštačkog Evropskog identiteta (euro-dentity) instrument za kontrolu, ili je politički instrument redefinisanja stanja onih IZVAN?

Paralelne mobilnosti

Mobilnost kao pojam sadrži hijerarhijsku i ideološku konotaciju. Oni koji su "podobni" da učine ovaj potez su u privilegovanoj poziciji, i razlikuju se od onih koji nisu u mogućnosti da ga naprave. Mobilnost, bez obzira da li je kulturna, fizička, ekonomska, društvena, tehnološka, ili geografska, uvek je povezana sa dozvolom kretanja. Sloboda kretanja i protoka ideja, informacija i dobara može biti ograničena sa jedne strane, dok sa druge može postati lakša. Sa proširenjem Evropske unije, imperativ je ispitati kakve efekte ovi pojmovi mobilnosti i pokreta imaju na kulturnu produkciju i društvenu praksu. Ova pitanja se moraju sagledati iz različitih uglova.

Kako pojmovi umanjene/uvećane mobilnosti uticu na internacionalnu saradnju različitih praksi i razmene znanja? Ako su putevi "kulturnog pokreta" već mapirani, šta onda to predstavlja za inter-i trans-disciplinarnu praksu? Pored razvoja ICT-a, mobilne telefonije i Interneta, materijalnost pokreta više znači kretanje fizičkih tela, nego podataka (data bodies).

Petar Milat (HR)

Petar Milat, jedan je od voditelja odsjeka za teoriju "past.forward" (www.pastforward.org) u net.kulturnom centru MaMa. Urednik je više filozofskih, socijalno-i-medijsko-teorijskih edicija u Zagrebu ("MaMa", "Jesenski & Turk"). Bavi se ponajprije konstelacijama suvremene socijalno teorijske domene i recentnom estetikom, s naglaskom na francuski i talijanski filozofski kontekst. Živi i radi u trokutu Beograd-Korčula-Zagreb.

Past.forward je odsjek za teoriju "Multimedijalnog instituta" u Zagrebu. Od svojeg osnivanja 2000. godine Past.forward je promovirao nove teorijske prakse (ponajprije kritičku socijalnu teoriju & estetiku), podjednako unutar Hrvatske kao i na prostoru bivše Jugoslavije. Članovi grupe uređuju više filozofskih edicija, a Past.forward je dosad u svom programu ugostio mnogobrojne poznate teoretičare.

performansi

Novo državljanstvo za Srbe!
State of Sabotage

[Sensor Diet]
by inf.act

Transistan
Anabala

Kralj šume
Multimedijalna opera

Belgrade Yard Sound System

Monoton
Trans_Euro party

Monoton
EURO_trance party (AT)

Muzika Konrada Bekera - Monotona, uvodi u hipnotičko stanje u kojem se čini da vreme ne postoji. Fasciniran pisanjem muzike i njenim suptilnim repetitivnim strukturama, njenom staloženom upornošću dirljive melodije, avangardnim opsegom zvukova, bilo je od suštinskog značaja ponovo se vratiti ovom zvučnom pejzažu gde se ritualne matematičke strukture (Fibonačijev broj, magični kvadrat), bajalice i ritmična snaga sjedinjuju.

Kao i druge germanske grupe (Kraftwerk, Neu, Cluster, Conrad Schnitzler), izdanja Monoton-a (a posebno ovaj Monotonprodukt 07) su se pokazala kao prethodnica izvesnih trendova u elektronskoj muzici na kraju XX veka. Izdvojen od strane The Wire magazina kao jedan od sto najvažnijih, ali ignorisanih izdanja druge polovine XX veka, on sadrži embrion nekoliko narednih izdanja. Iako je ovo izdanje jedinstveno, još uvek je moguće uspostaviti paralelu između nekoliko njegovih komponenata i kompozicija koje su napravili Dome, Bruce Gilbert, Lustmord, a nedavno Main, Pan Sonic, Coh ili cikličnih obrazaca koje su koristili umetnici koji se vezuju za nov nemački minimalizam. Ako su obredne i skoro magične karakteristike izdanja Monotonprodukt 07 makar i malo prisutne u današnjoj elektronskoj muzici, vibracije koje nosi i blaženi hipnotizam ritma su itekako poznati našim ušima.

Konrad Beker je napisao sledeće kada je album objavljen 1982. Sadrži osnovne elemente njegove kompozicije, ali takođe nudi i nepomičan teoretski okvir, dokazujući večiti mladalački duh svog dela.

Monoton / Konrad Beker (AT)

http://www.oral.qc.ca/eng/productions/monoton.html
http://www.t0.or.at/~konrad/

Viewing transnationally / Atelier Europa / Money Nations
Marion von Osten

Viewing transnationally
Marion von Osten

U diskursu migracije, vizuelna kultura postaje sve važniji element. Način na koji se neko predstavlja u javnim medijima - i stoga postaje vidljiv - pruža informacije na osnovu kojih se ta osoba, on ili ona, pozicionira, a u isto vreme se definiše i uloga koju ta osoba može preuzeti u postojećoj formaciji društva. Deo projekta transitmigration, fokusira se na vizuelnu kulturu i praksu migracija i istražuje pitanja kao što su: Kako su migracije prezentovane u medijima od 1989? Na koji način su migranti predstavljeni u vizuelnom diskursu? U kakvoj je to vezi sa nacionalnim ili EU graničnim režimom, i kako je to prezentovano? Postoje li lokalne različitosti ovih vizuelnih diskursa? Kako se režimi migracionih letova, migracija pa čak i re-migracija reflektuju na javnost uopšte?

Institut za dizajn i teoriju umetnosti u saradnji sa drugim instraživačkim institutima u mediteranskoj regiji će inicirati reprezentativnu medijsku analizu sadašnje intencije, da se proces migracija učini vidljivim. (Sadašnji partneri projekta su prof. Marina Petronoti u Atini i prof. Ayse Oncu u Istanbulu, WDR i KHM iz Kelna).

Tehnike i tehnologije vidljivosti

Kroz različite projekte vizuelne umetnosti, projekat transitmigration će promatrati načine vizualizacije procesa migracije, sa svim svojim konstruktivnim, konstitutivnim i vladajućim funkcijama. Ovo ograničava sve prakse koje od ljudi pravi migrante kao i one koje određuju tok migracije, kao i naš pogled na to. U skladu sa tim, Brigitta Kuster će iz svih uglova istražiti tretiranje ovog problema kroz praksu dokumentarnog filma, koji će obuhvatiti prostor od severa Evrope pa sve do granica Mediterana, skandalozan način naracije i aktivno učešće u granicnom režimu koji je obuhvaćen ovom praksom. Pristup ovome sa stanovišta vizuelnih umetnosti reprodukuje priču o migraciji, o novim granicama i načinima otpora, čak i iz dnevne sobe domaćinstva, a u isto vreme se obraća transnacionalnim vezama koje danas postoje u svakodnevnom životu Evrope. Ova perspektiva je takođe ključna za razvoj sapunske opere u kojoj se životi migranata, njihova iskustva i taktike preuzete iz istorijskih usmenih predanja, transponuju na fiktivno platno.

Mapiranje autonomije

Novi pristupi mapiranja će se koncentrisati na "autonomiju migracije" i njenu trenutnu lokalizaciju i lokalnu različitost u graničnom režimu jugoistočne Evrope. Taktike i strategije opstanka migranata su prepoznatljiva iskustva koja su autonomna i prelaze državne granice. Kampovi, zatvori i skloništa, granice, pasoši i policijska praksa retko se mogu naći, isto kao što su u javnim medijima i vizuelnom diskursu sa njima u vezi, retke teme koje se bave institucijama kontrole.

Povrh toga, pristup srpskog reditelja Želimira Žilnika prebacuje fokus interesovanja na društvene i ekonomske posledice, koje su rezultat pomeranja granice EU na jug, a koje počinje 2004-te u regionu Slovenije/Hrvatske/Italije i u regionu Mađarske/Srbije. Ovde Žilnika zanima taktika migranata i lokalnih aktera, tj. kako se oni određuju u odnosu na ovu novu situaciju u svom svakodnevnom životu, i da li im to stvara probleme ili koriste situaciju? Kako će to promeniti lokalne, neformalne ekonomije u regionu? Hoće li doći do stvaranja novih odnosa i koje nove funkcije će Hrvati, Bošnjaci i Srbi imati kao posledicu toga dok su u ''čekaonici'? Hoće li biti novih pukotina koje će omogućiti prelazak granica ili će sadašnja kontrola biti još oštrija? Gde će biti prebačeni kampovi iz Mađarske i Slovenije i šta će biti sa graničnim ekonomijama između Mađarske, Austrije i Slovenije? Baveći se ovim, projekat će povezati geopolitički prostor pregovora na jugu i istoku.

U projektu koji je zamišljen kao dokumentarni film (vode ga Boris Kanzleitner i Manuela Bojadzijev), ova pitanja će biti razmatrana tako što će se posmatrati akteri unutar same vlade, koji su sve više suočeni sa zadacima vezanim za novu evropsku migracionu politiku kao što je, na primer, Međunarodna organizacija za migracije sa svojim posebnim lokacijama u bivšoj Jugoslaviji.

Medijsko udruženje umetnika labor k3000, bazirano u Cirihu, će zajedno sa istraživačima i kulturnim stvaraocima razviti projekat web sajta u formi e-zina (elektronski magazin), kako bi prezentovali razvoj i dinamiku projekta iz perspektive istraživača i polja vizuelne kulture. Povrh toga, labor k3000 će raditi na dizajniranju virtuelne kartografije o autonomnosti migracija i uspostaviće vezu sa mrežama istraživača i saradnju sa ostalim Internet projektima u severnoj, istočnoj i južnoj Evropi. Kako bi to ostvarili, labor k3000 će iskoristiti metode kartografije i tehničke mogućnosti Interneta (hipertekst), ali ne samo da bi reprodukovao nacionalne ili spoljne granice EU, nego da, često nejasne aktivnosti, projekte, inicijative i iskustva iz svakodnevnog života migranata na velikom broju lokacija u Evropi, učini vidljivim kroz neku vrstu anti-mape.

Vizuelna praksa

Kulturna praksa migranata i njihove forme artikulacije i strategije opstanka će imati odvojenu, autonomnu poziciju u odnosu na prethodno pomenute vizuelne produkcije na konačnom 2005 Exhibition and Events (2005 Izložbe i dešavanja) u Kelnu. Tu će intersekcije između lokalnih potrošačkih navika i skrivenih ekonomija biti identifikovane i smeštene jedna uz drugu, kako bi se izložile tenzije među njima. Na ovaj način izložba želi da ilustruje postojeću društvenu strukturu koju sami akteri transformišu i na koju recipročno utiču. Stvari, roba, ekonomija migranata i društvene mreže povezane sa njima neće biti samo jednostavno ''opisane'', nego i ''izvedene'' u cilju oslikavanja utvrđenih granica nasuprot kontrolnom aparatusu i dotičnim učesnicima. Glavni akcenat samog koncepta izložbe 2005, koliko je za sada razvijen (stanje iz oktobra 2003) će biti na konkretnim mestima na kojima se ''migracije'' dešavaju i gde postaju vidljive: od dnevne sobe nemačkog domaćinstva do granica EU, od kompjuterskih terminala SIS (Šengenski Informacioni Sistem) do sapunskih opera u Grčkoj u ranim večernjim časovima, i drugih mesta - lokalnih ''pijaca'' migranata i njihovih odaja, na slikama Evropola i policijskih stanica i slikama sa puta samih migranata.

http://www.k3000.ch

ATELJE EVROPA
Marion von Osten, Sřren Grammel

Paralelno sa pojavom raznih publikacija i italijanskih kritičkih tekstova o neoliberalizmu, na evropskoj kulturnoj sceni 90-tih je došlo do promene ugla gledanja, a u skladu sa odnosom između samo-organizovanog kreativnog rada i politički i ekonomsko definisane kulturne ekonomije: kulturni stvaraoci u Parizu, Barseloni, Berlinu, Minhenu, Cirihu, Londonu, Madridu - ali i oni van Evrope - počeli su se sve više baviti novim ekonomski i društveno uslovljenim mehanizmima isključivanja sa kojim se ljudi svakodnevno sreću u sferi posla i privatnog života, usred procesa preobražaja društva u post-industrijsko informaciono i uslužno društvo.

Stoga su poslovni i životni odnosi kulturnih stvaralaca i njihov odnos prema svojoj društvenoj situaciji, poslednjih godina bili tema pojačanog kritičkog istraživanja i na lokalnom i na globalnom nivou. Ponovo se pokrenula diskusija o poziciji feminista, koji su se bavili nepropisnim uslovima za rad i uslovljenošću novog modela fleksibilnog i mobilnog posla polom (npr. emotivno zahtevan posao ili posao koji je tehnološki determinisan), što se materijalno i strateški odnosilo na kulturnu produkciju. Ovo se desilo uprkos priči o stilizaciji kulturnih i, uopšte, nedovoljno plaćenih ili neplaćenih aktivnosti i kreativnih profesija za koje se smatralo da su izuzetak u odnosu na najamni rad. Kao model samo-određenog posla u post-fordovskom društvu, s jedne strane da vrši pritisak na demontažu državne odgovornosti, a sa druge, na promociju preduzetničke samo-optimizirajuće individue.

Političari i kreatori ekonomske politike su stoga pripisali vizionarsku ulogu kreativnim profesijama u ekonomiji baziranoj na informacijama i inovaciji. Sa sloganom kreativne industrije (koncept marketinga koji potiče iz industrije kulture i širokog polja kreativnog posla), krajem 90-tih godina, obećali su sebi generaciju novih poslova, novih radnih mesta i inovativnih tržišta. Pokušaj da se kapitalizuje kreativan rad i da se dovede pod direktnu kontrolu procesa kapitalizacije, koji je sumiran u frazi ''kreativna industrija'', izgubio mnogo na svojoj javnoj privlačnosti sa krahom ''nove ekonomije'' i "Ich-AG" sektora ("I Inc.", samo-zapošljavanje za nezaposlene subvencionisano od strane vlade). Ali, preobražaj u društvo kreativnih preduzetnika koji se oslanjaju samo na sebe i koji uspevaju uspešno da plasiraju na tržište svoje lične opsesije je još uvek u toku, samo što je manje glamurozno nego ranije. S jedne strane, ovaj proces je pre svega koncentrisan u evropskim metropolisima i stoga afirmiše evrocentričan oblik kulture, a sa druge strane, kreativan rad se sve više smešta van ovog okvira, u druge zemlje gde je jeftinije plaćen. Model kulturnog preduzetnika (konceptualna mešavina kulture i preduzetnika) je čak postala nova izvozna roba, tj. programi koje sugeriše British Council, na primer. Tokom 90-tih, britanska modna industrija za mlade, Brit-Pop fenomen mladih britanskih umetnika (YBA - Young British Artists), su bili bitna inspiracija za izvozni hit Cool Brittania, što je na nacionalnom nivou pomoglo kreiranje zajedničkog marketinškog identiteta za najrazličitije kreativne industrije. To je bio zajednički, uspešan, ali i rizičan poduhvat između nacionalnih interesa i kreativnog rada, pod zastavom blagog kuturnog kolonijalizma. Ciljevi kampanje izvoza ovog načina života širom sveta su, između ostalih, bili Južna Amerika i istočna Evropa.

Ka čemu teži ova društvena rekonstrukcija personifikovana figurom kulturnog preduzetnika? Kome služi i kakve posledice ostavlja na kulturnu i političku praksu i teoretske pristupe? Ovo su neka od pitanja o kojima će biti diskutovano i ispitivano u istraživanju, izložbi i dešavanjima na projektu ATELJE EVROPA.

Uprkos simboličkoj nadgradnji kreativnog posla u kulturi, začuđujuće je da se samom ovom događaju, uslovima pod kojima se odigrava, motivima i stvarnim željama, jedva daje neka pažnja. Putem dva istraživačka projekta, dva bloka dešavanja i izložbu, projekat ATELJE EVROPA preuzima na sebe zadatak da usmeri pažnju javnosti i pravilno protumači ovu ideju. U svojoj studiji, Angela McRobbie upoređuje uslove za produkciju u oblasti nezavisnog modnog dizajna u urbanom kontekstu Londona i Berlina. U drugom pristupu, za koji je bila odgovorna Marion von Osten i koji je razvijen u saradnji sa Pauline Boudry, Brigitta Kuster, Isabell Lorey i Katja Reichard u Berlinu, ranije sociološke analize kreativnih profesija su povezane sa pitanjima nepouzdanosti i otpornosti kulturne produkcije. Ovaj deo projekta bi trebalo da uzme u obzir sadašnju kulturnu praksu koja ne produkuje samo estetske proizvode, već i diskurs i socio-političko polje dešavanja. Programom događanja dodatno želi da se stvori transnacionalna mreža sadašnjih teoretskih, političkih i kulturnih pristupa. Oba dela projekta će biti dokumentovana i publikovana putem Interneta i dodatka od oko 60-tak stranica, posebno dizajniranim sa Christoph Steinegger, za Drucksache, Kunstverein Munich magazin. Specijalno za ovo izdanje Drucksache, Claudia Blum je dizajnirala alfabet štampanih slova.

Simpozijum "Atelje Evropa: Kreativan rad u novim ekonomijama kulture", je zamišljen kao anglo-germanski dijalog, koji istražuje odnos između kulturno-političkih uslova sadašnjih društveno-demokratskih vlada i polja samo-organizovane kulturne produkcije. Jedan aspekat ovog istraživanja će biti sadašnja transformacija i konflikti koji se mogu videti u ovom odnosu. Glavni fokus konferencije će biti na obrascima rada i života u kuturnoj industriji, ulogama i mogućnostima u oblasti kulture koje su etnički i polno zavisne, i znaćaju kreacije vrednosti i ekonomske efikasnosti za kulturnu produkciju. Opšta pitanja će biti: Kako može da se promoviše fleksibilnost među kulturnim stvaraocima, a pri tom se ne zalagati za neo-liberalni sistem? Kakva je društvena korist od kreativnog rada?

www.ateliereuropa.com

Money Nations
Marion von Osten

Projekat MoneyNations je prvi put organizovan u Shedhalle u Cirihu, od 23. oktobra - 13. decembra 1998. Polazna ideja projekta MoneyNations je bila usmerena komplikovanom i kontradiktornom procesu stvaranja zajedničkih i individualnih identiteta u (radikalno) promenljivoj političkoj situaciji. Od značaja za ovu analizu je bila i činjenica da politika koja se tiče granica zapadne Evrope prema centralnoj i istočnoj Evropi postaje sve čvršća i u kulturnom i u ekonomskom smislu, i da je rasna diskriminacija protiv ne-evropljana u direktnoj vezi sa tim. Projekat se koncentrisao na rasplamsavanje aktivne debate, povezujući kreativne umetnike i medijske aktiviste iz istočne i zapadne Evrope, a posebna pažnja je bila posvećena načinu njihovog prezentovnja u kontekstu umetnosti, kao društvene i simboličke lokacije. Radili smo više od godinu dana na uspostavljanju mreže korespondenata - "KorrespondentInnennetz - u okviru koje su teoretičari, medijski aktivisti i umetnici iz centralne i jugo-istočne Evrope radili sa različitih tačaka gledišta protiv stvaranja granica od strane Evrope čiji centar je na zapadu. Proizvod koji je nastao u ovom procesu razmene uključuje video produkciju, fotografiju, instalacije, teoretske i narativne tekstove. Dela umetnika i video stvaralaca su predstavljena na izložbi u Shedhalle-u, a prezentovana su i na raznim mestima u istočnoj i zapadnoj Evropi i služili su kao osnova za dalji rad i diskusiju. Projekat Shedhalle je lansiran trodnevnim kongresom sa nazivom "Ekonomija granice" i radionicom sa medijskim stvaraocima iz bivše Jugoslavije. Projekat se nastavlja sledeće godine verovatno u Bratislavi i Beču. Svi saradnici su objavljeni na engleskom jeziku na http://www.moneynations.ch sajtu ili u publikaciji "The Correspondent".

http://www.moneynations.ch/

BORDERLINE CASES
Predstavljanje projekta o ilegalnim prelascima evropskih granica, uz projekciju segmenata video radova i akcija izvedenih aprila 2004

Autori: Stevan Vuković i Miki Pješčić
Produkcija: SKC Beograd
Trajanje: 30 minuta

Učesnici:

Grupa "Rotor"

http://www.dustkeeper.org/assimil_sc.htm

Schleuser Net

http://www.schleuser.net/

Social Impact

http://www.social-impact.at/e_index.htm

Martin Krenn i Oliver Ressler

http://www.t0.or.at/fluchthilfe/english/Video.htm

Grupa "Rotor" (Barselona): "Šengen bez muke"
multimedijalni projekat sociološke tematike (ilegalni prelasci granica). Izložba radova, ulična akcija, video prezentacija.

"Šengen bez muke" je vodič koji istražuje odnos između zakonskih premisa nove evropske konstitucije (šengenskog ugovora) o strancima i individualnih iskustava u trenutku ispunjavanja istih zakonskih normi, dajući savete za rešavanje specifičnih birokratskih i praktičnih situacija. Kroz strukturu udžbenika za učenje stranih jezika i metod "Assimil- a", inkognitvnog usvajanja gradiva putem asimilacije, pravi se aluzija na nemogućnost razumevanja datih zakona i njihovih usvajanja putem mehaničkog ponavljanja (birokratija). Ovaj projekat je rezultat dugogodišnjeg rada i istraživanja umetničke grupe "Rotor" iz Barselone i sveobuhvatno predstavlja ovu vrstu sociološkog problema sa pozicija umetničke forme, jezika i prakse.

Schleuser Net (Mihnen-Berlin): "Schleppen und Schleusen"

"Bundesverband Schleppen und Schleusen" (asocijacija za švercovanje ljudi preko granice), ili skraćeno ''Schleuser.net", je lobistička organizacija za poslovne poduhvate koji su specijalizovani za prelaske granica bez odgovarajućih dokumenata. Osnovni cilj "Schleuser.net" je poboljšanje uslova rada za "ljude i žene koji se bave prebacivanjem ljudi bez odgovarajućih dokumenata preko granice", za korekcije oficijelne medijske slike i, konačno, u 'političkom smislu', do rasformiranja same asocijacije nakon što se donese niz zakona koji legalizuju promet ljudi preko granice. 'Schleppen und Schleusen' (prebacivanje i kanalisanje) teško se danas mogu smatrati za bilo šta osim vrste organizovanog kriminala. Vrlo retko se pominju restriktivne mere u području zaštite granica, odnosno razlozi za njih, kao i njihovi rezultati. Niti se kao pitanje postavlja zašto je tržište transportnih usluga u području putovanja podeljeno na deo koji podrazumeva važeća dokumenta i onaj koji to ne podrazumeva, i to putem sužavanja kriterijuma za imigraciju i ispoljavanjem diskriminatorskog i nejednakog tretmana ljudi na granicama, putem primene sistema viza. Na ovaj način, kriminalizovani su ne samo oni ljudi i žene koji prelaze granice bez važećih dokumenata, već i migranti u načelu (Sindikat nemačke policije migrante naziva ljudima koji pristaju na to da budu švercovani). Ovakva slika, preovladavajuća u lokalnom kontekstu, koja se odražava i u medijima, podstiče pojednostavljeno razmišljanje koje je u temelju svakodnevnog institucionalnog rasizma.

"Schleuser.net" radi na tome da potrebe i specifičnosti putovanja bez odgovarajućih dokumenata budu uočena, bez vrednovanja, od stane šire publike. Ideološka opravdanja uvećanih mera bezbednosti na granicama, kao i administrativne prepreke slobodnom kretanju su, u našim očima, lišeni bilo kakvog dobrog rezonovanja zasnovanog na činjenicama; i u procesu normalizacije sadašnjih okolnosti, one pružaju put za čitav spektar loših osećanja. Ojačavanje spoljašnjih granica Evropske unije, i preterano regulisanje voznog prometa, prometa autoputevima i morem, čine jako teškim procenu opasnosti od fizičkog maltretmana putnika.

Social Impact (Linc): "Border rescue"

Tokom pripreme samita Evropske unije u Sevilji, održanog juna 2002, na kome su šefovi država usaglasili stavove na temu postroženja kontrole nad uplivom imigranata i na uvođenje vojnih jedinica u sprečavanju toka izbeglica, umetnički projekat "border rescue" počeo je da skreće pažnju na uvećani broj smrti na evropskim granicama. U toku jedne nedelje, "Social Impact" je ilegalno prešao evropsku granicu između Austrije i Češke Republike, da bi ispitao zone opasnosti, istražio 'sigurne' tranzitne rute (pomoću GPS podataka, video sekvenci, fotografija i mapa) i radio na obučavanju izbeglica za prelazak tih granica. Rezultati istraživanja objavljeni su na Internetu. Veoma korisni vodiči u kojima su se nalazile instrukcije za sledenje staza imigracije mogli su se odštampati, a sajt je pružao i informacije o stanju azilanata u Austriji i drugim evropskim zemljama, slučajevima nasilne smrti na spoljašnjim evropskim granicama, kao i opšte podatke o imigraciji i pomoći onima koji odlaze u imigraciju. "border rescue" se definiše, ne samo kao oblik aktivnog protesta protiv rigidne imigracione politike Evropske unije, koja samo naizgled rešava proglem imigracije, već i kao oblik subverzivne strategije za izbegavanje previše pojednostavljenih matrica obješnjenja, korišćenih od strane političkih faktora. Metodi koji se koriste u "border rescue" treba da imaju egzemplarnu ulogu, i dopuste razvijanje i adaptaciju istih od strane onih koji se na to osmele i odluče. Sledeći koraci u projektu "border rescue" uključuju kratke video spotove pod nazivom "One Safe Way into Europe" (Jedan bezbedan put u Evropu), u kojoj su prikazani primeri ilegalnih prelaza Austrijsko-nemačke granice. Zvučni zapis na videu nastao je mešanjem zvukova aritmije srca, i oni služe kao neka vrsta advertajzinga za web stranicu "border rescue" projekta.

Martin Krenn i Oliver Ressler: "Dienstleistung: Fluchthilfe" "Tvrđava Evropa još uvek ima pukotine kroz koje možemo prodreti, i ljudi još uvek ulaze." (Jean Jacques Effson Effa, The Voice)

Članice Evropske unije uvele su restriktivna imigraciona pravila, što znači da gotovo da nema šanse za legalnom migracijom u EU i boravkom u državi članici. Za one koji žele da uđu, korišćenje usluga ilegalnih prelaza granice je gotovo jedini način prodiranja kroz zidove "Tvrđave Evrope". Cilj projekta "Border Crossing Services" ("Dienstleistung: Fluchthilfe") je redefinisanje i isticanje pozitivnih aspekata reči kao sto su "smuggler" ili "trafficker", koje se odnose na one koji pomažu izbeglicama u ilegalnim prelascima, a koje su stekle potpuno negativnu konotaciju kroz diskurs dominantnih medija. U kontrastu sa raširenim modelom predstavljanja, akt prebacivanja preko granice, imigranata bez važećih papira, nije ovde predstavljen kao kriminalna eksploatacija azilanata. Umesto toga, mi naglašavamo servisni karakter ovog posla, koji je postao nužan u okolnosti evropskih polisa isključivosti. Na temama poput granica, migracije i prebega, radili smo u kooperaciji sa antirasističkim grupama, organizacijama imigranata i sa studentima Univerziteta u Luneburgu. Projekat "Border Crossing Services" je realizovan u različitim medijima, kao što je to direktno slanje materijala poštom i video, koji je, zajedno sa ostalim poljima informacija, činio izložbu u Kunstraum Lüneburg. Projekat je zasnovan na proces-orjentisanom pristupu. Tokom projekta, rezultati različitih polja istraživanja, međusobno su se preplitali kroz različite aspekte projekta.

Video "Border Crossing Services" DV, color, 51 min, zasnovan je na razgovorima koji su vođeni u Nemačkoj i Austriji sa imigrantima i sa osobama koje su angažovane na političkoj levici, dok je glavna tema bila podeljana u četiri sekcije analize i kritike: "Kome je migracija dozvoljena?", "Slavljenje i isključivanje", "O 'border crossing services'" i "Protiv rasizma." Predstavnik aktivističke grupe "Taxistas" predstavalja kako taksi vozači u Nemačkoj bivaju kriminalizovani kao trgovci ljudima, pod optužbom da transportuju ljude koji su proglaseni ilegalnim imigrantima. Sekcija "Slavljenje i isključivanje" je kratak izveštaj o ratnoj mašineriji koja se sada aktivira za obezbeđivanje granica, predstavljen od strane vojnika na festivalu vojnih jedinica na Heldenplatzu u Beču tokom nacionalnih praznika. U sekciji "O 'border crossing services'," razgovor sa vodećim patrolnim policajcima u Frankfurtu na Odri iskazuje kontradiktorne argumente koji nastoje da legitimišu rasističke mehanizme isključivanja. Digitalni video je premijerno pirkazan marta 2001 na Diagonale festivalu u Austriji, u okviru serije događaja pod nazivom "Politik bilden!" ("Oblikuj Piolitiku").

Past.forward
knjiga "2 ogleda", Jean-Luc Nancy
Petar Milat (HR)

Past.forward je odsjek za teoriju "Multimedijalnog instituta" u Zagrebu. Od svojeg osnivanja 2000. godine Past.forward je promovirao nove teorijske prakse (ponajprije kritičku, socijalnu teoriju & estetiku), podjednako unutar Hrvatske kao i na prostoru bivše Jugoslavije. Članovi grupe uređuju više filozofskih edicija, a Past.forward je dosad u svom programu ugostio mnogobrojne poznate teoretičare.

Jean-Luc Nancy je profesor filozofije na Sveučilištu "Marc Bloch" u Strasbourgu. Autor je velikog broja iznimno utjecajnih studija, i zasigurno najvažniji mislilac generacije koja je nasljedila Derridu, Foucaulta, Deleuzea ili Lyotarda. S obzirom na značaj Nancyjevog mišljenja, može se reći da je upravo s njime francuska filozofija zakoračila u 21. stoljeće.

Knjiga "2 ogleda" (u izdanju "Multimedijalnog instituta" i "Arkzina", edicija "past.forward") po prvi put na nekom od južnoslavenskih jezika donosi dva Nancyjeva ključna eseja, koji su u posljednje dvije decenije dosta utjecali na razvoj filozofske misli.

"Razdjelovljenja zajednica" (iz 1986.) je tekst koji je uzrokovao tzv. politički obrat filozofske dekonstrukcije, a u njemu je riječ o pomnoj analizi koncepta zajednice, u dobu kada sve izvjesnosti nestaju, ponajviše izvjesnost suverenog političkog djelovanja. U "Singularnom pluralnom bitku" (1996), Nancy je pak briljantno razvio misao jedne zajednice bez suštine.

http://www.pastforward.org/
http://www.mi2.hr

tekstovi
Osmatranje sa margina
Intervju sa Brajanom Holmsom

Dosta sa razmenama! Umetnost, molim!
Luchezar Boyadjiev

Mediji i društvene zajednice u istočnoj Evropi
Intervju sa Milošem Vojtehovskim

"(Konstantno) biti Mobilan kao Model opstanka"
SLUČAJ NOMAD
Bašak Senova

Slepa mrlja nove kritičke teorije
Edit Andraš

MXHZ.ORG/ PAMFLET ZA POVEZANU ESTETIKU
Guy Van Belle

Politika prostora
Nina Czegledi

Topolitika dvostruke spoljašnjosti
Katherine Carl i Srdan Jovanović Vajs

BORDER04
Prelazeci granice iz Stvarne u Virtuelnu Evropu
Florian Schneider

Nova Evropa / Pax Europeana
kuda.org

Bežanje sa piknikom: poziv na priključenje
Nat Muller

Panevropski ka transevropskom
Stephen Kovats

Upravljanje raznolikošću, upravljanje identitetom: Između Drugog i (EU)nas
Bojana Petrić

Kampovi za strance u Evropi, opasnost po demokratiju
Ivana Momčilović

Stvaralačko pravo na korišćenje informacija i distopija kontrole
Intervju sa Alanom Tonerom

Evropa je neophodna, ali da li je moguća?
Antonio Negri

Osmatranje sa margina
Intervju sa Brajanom Holmsom

P: Po drugi put smo svedoci fenomena proširenja i ujedinjenja Evropske Unije. Sa jednog stanovišta, mnogi su skloni da izjednače termin 'imperija' sa SAD i njihovim nedavnim agresivnim spoljno-političkim strategijama. Ipak, evropska integracija uslovljena je strogim sprovođenjem zakona i pravila, koji imaju veliki uticaj na članove EU i buduće zemlje članice. Na osnovu pejzaža koji ova strategija stvara, da li bi rekao da Evropska Unija predstavlja nov oblik 'meke' imperije?

BH: Zapravo, kada su Negri i Hardt teoretisali o Imperiji, mislim da su u stvari govorili o Evropskoj uniji. Smatrali su da će kulturni legitimitet, formalni zakoni, i ustavne garancije koje su se činile tako istaknutim za vreme Klintona nastaviti da se razvijaju bez prekida kao model neke vrste globalnog konstitucionalizma. Ono što se umesto toga dogodilo jeste da se vratila stara nacionalističko-imperijalistička desnica Amerike, povezana sa naftnim kompanijama, glavnim industrijama i pre svega vojskom, i ponovo ustanovila jednu klasično imperijalističku paradigmu. Evropska unija to ne može da učini. U stvari, ono što se može pročitati o konstitucionalnoj dinamici u knjizi "Imperija" mnogo bolje opisuje način funkcionisanja EU, i pored potpunog neuspeha prvog pokušaja da se sastavi ustav. Ipak, opšti pojam imperije ima značenje koje se ne svodi samo na imperijalizam. Globalizacija se artikuliše oko tri osnovna regiona. Prvi su SAD, koje su čvrsto ustanovile NAFTA-u (Severno-američki sporazum o slobodnoj trgovini), i pokušavaju da ga prošire po celoj zapadnoj hemisferi u obliku FTAA (Slobodna trgovinska zona Amerike), koju verovatno neće uspeti da završe. Realno gledajući, imaju za cilj da se probiju kroz centralnu Ameriku do Kolumbije i Venecuele, što će stvoriti jedan jasno izražen proizvodni blok, nad kojim bi želeli da imaju manje više ujedinjenu kontrolu. Evropska unija je uspela da na to odgovori prilično brzo, promovišući jedinstvo svog kontinenta sa više socijal-demokratskom vrstom uprave. Ovde je pitanje legitimiteta mnogo važnije nego za Amerikance, koji samo treba da preuzmu kontrolu, uključe TV stanice i počnu da sprovode pravila. Postoji i treća oblast u svetu, jugo-istočna Azija, gde postoji početak institucionalne izgradnje pod nazivom ASEAN (Asocijacija južno-istočnih azijskih nacija). Nije jasno sta će se tamo dogoditi zbog uloge Japana, koji je glavni centar akumulacije kapitala u tom delu sveta. Čini se da Japanci ne mogu uspostaviti centralnu kontrolu organizacije, zbog onoga što su učinili u Drugom svetskom ratu, gole sile, zverstva. Tako da tu postoji veoma nesigurna situacija u kojoj Japan snabdeva kapitalom, Kinezi i ostale zemlje Asocijacije obavljaju posao, i niko zapravo ne zna kakva će biti budućnost. Imperija predstavlja kontrolisano neslaganje i rivalitet između ova tri veoma nesigurna načina na koji se ljudi navode da rade zajedno. Postoji globalno tržiste, i Amerikanci očigledno imaju globalnu vojsku, ali ne postoji jedan globalni plan proizvodnje. Umesto toga, postoje tri oblika kontinentalne integracije u razvoju, od kojih svaki ima svoju periferiju. To je ključno - svaki ima svoju periferiju! I tu možemo konačno početi da govorimo o konstitucionalizmu Evropske unije.

EU se stalno predstavlja kao potpuno legitimna vrsta demokratske, integrativne tvorevine, zasnovana na pravima, kulturama, jezicima i razmenama. Želi da se predstavi kao neka vrste utopije; ali ona takođe ima svoju periferiju. U stvari, rekao bih da postoje dve periferije: unutrašnja periferija, pod plaštom jedne valute, i tog gigantskog bloka slobodne trgovine oko nje. Unutrašnja periferija je uglavnom bivši Istok, gde mnoge zemlje sada postaju članice EU. Siguran sam da ćemo videti transfer loše plaćenih poslova ka unutrašnjoj periferiji EU, i pojavu sve većeg broja mehanizama da se zadrži razlika između ljudi koji žive na periferiji i ljudi koji žive u centru, tj. Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Francuskoj, Italiji i Španiji. Naravno, Engleska je neka vrsta stožera za sve to, to je sila koja pokušava da povuče celu evropsku građevinu u američki blok, dok Nemačka i Francuska stalno pružaju otpor engleskoj strategiji, što se jasno videlo tokom poslednjeg iračkog rata. To je, po meni, pozadina stvari. O svemu tome moramo da pričamo pre nego što počnemo da govorimo o bilo čemu specifičnom. A onda dolazimo do pitanja: "Kakav je život u tim dvema evropskim periferijama?"

P: Život na periferijama se već promenio. Deset bivših socijalističkih zemalja iz centralne i istočne Evrope se priključuje EU 1. maja. Postavlja se pitanje kako će ta periferija, te istočne zemlje da se uklope? Uzimajući u obzir očigledne kulturne razlike, kako će te zemlje usvojiti zapadne standarde? Ta promena paradigme vođene nasleđem socijalizma - da li će se dogoditi ili će ostati baš kao i do sada?

BH: Mislim da je to ogroman istorijski proces. On će se nastaviti, moguće generacijama. U početku stvaranja EU bilo je mnogo pokušaja da se ono što se dešavalo u zemljama članicama teritorijalno uskladi. Postoje takozvani strukturni fondovi, koji su dati Grčkoj, Portugalu, Španiji i Irskoj. Te zemlje su bile veliki pobednici u prvom proširenju EU, tokom 70-tih i naročito 80-tih godina. Naravno, to je stvorilo velike nade za sve nove članice EU ali ono što se sada vidi je malo drugačije. Nema ni blizu onoliko strukturnih fondova da se postigne takvo ujednačavanje i uvođenje zajedničkog standarda proizvodnje i potrošnje koje je omogućilo Špancima i Portugalcima da dostignu isti nivo kao i njihovi prvi susedi, Francuzi. Mislim da to neće moći da postignu sa novim članicama, jer EU je od političkog projekta postala blok slobodne trgovine. Unutrašnja periferija se ne pridružuje EU o kojoj je sanjala 70-tih i 80-tih. To nije književna priča u stilu Vaclava Havela, gde se grade pozorišta i svako dobija fer probu. To je proizvodna mašina, gde se na kraju krajeva takmičite sa SAD i kombinacijom Japana i Kine. Ako pogledate spoljašnju periferiju, stvari postaju još gore. Kakav je interes ovog prostora van granice? Sa kapitalističkog gledišta, interes je da možete da iskoristite slabe zakone o radu, možete da iskoristite sve moguće zone gde nema prava, čak ni relativno slabih prava kakve ćete imati unutar EU. U unutrašnjoj periferiji, ta prava će manje više morati da se poštuju. Ali van nje, može se stvarno desiti 'pljačkaški' kapitalizam. I šta ga može zaustaviti? Istorijski projekat alternative kapitalizmu stvorio je kulturne forme koje se sada odbacuju zbog, kako su ga nazvali? - 'demokratskog centralizma'. U osnovi, birokratija sovjetskog tipa bila je nepodnošljiva, neizdržljiva, i sve te kulturne i organizacijske forme su odbačene. Sada će zemlje na spoljnoj periferiji biti izložene jednom veoma divljem obliku pljačkaškog kapitalizma. Tako da ako razmišljate o tome šta ćete raditi tokom nekoliko sledećih godina, imajte na umu da će svugde postojati potreba za ponovnim stvaranjem kultura otpora.

Ova potreba za kulturama otpora je interesantna svima nama, a istovremeno i veoma obeshrabrujuća za sve nas, i veoma teška kao izazov. Jer, svako se suočava sa sličnom mešavinom situacija. Isto se može videti na granicama američkog bloka. Ako živite u Latinskoj Americi, možete koristiti neka sredstva koji dolaze iz centra, ali uslovi pod kojima živite su mnogo dramatičniji i divlji. Ljudi se suočavaju sa opasnošću nemanja prihoda, nemanja države koja funkcioniše i razvija bilo kakve programe socijalne pomoći; a u smislu kulture, postoji opasnost nemanja mesta zaštićenih od tržišta. Ali, to isto tako znači da su ljudi prinuđeni da rizikuju, da izmisle nove strukture, da razviju nove solidarnosti. Pitanje stoga postaje: mogu li ljudi koji se suprotstavljaju kapitalističkim procesima u centralnim oblastima pronaći načine saradnje sa ljudima sa periferija, uz priznavanje razlika, a ne putem samouverenog izvoza početaka kakvog god rešenja ili ideologije koje pronalaze u oblasti u kojima uslovi uopšte nisu isti? Mislim da bi to bilo pitanje koje treba postaviti, pitanje solidarnosti.

P: Spomenuo si prvo proširenje EU, koje je investiralo mnogo više instrukcione reanimacije u institucije, u smislu usvajanja određenih zapadnih standarda. Čini se da se strategija proširenja EU sada promenila. Čini se da se sve zasniva na moći, a ne na finansijskim investicijama i strukturnim fondovima. To se približava onome što zapravo postoji u zapadnim zemljama. Da li bi to moglo da znači da prolazimo kroz proces struktuiranja otvorenog tržišta i lociranja novih resursa radne snage?

BH: U ovom trenutku, globalizacija je svugde kapitalistički projekat, koji se istovremeno razvija na regionalnom i svetskom nivou. Ali ovaj projekat se uvek izražava kroz lokalne sisteme uprave i kulture. U situaciji spoljašnje periferije Evrope, kao što je to u Srbiji, verovatno ćete videti snažnu manipulaciju od strane ljudi koji žele da stvore lokalni sistem moći, koji će se razviti paralelno sa pljačkaškim osvajanjem tržišta. Tržišta su veoma važna zemljama centra, mnogo više nego radna snaga koju sve više mogu da zamene roboti. Ako hoćete da nešto postignete u svetu, izmislite robot-konzumenta! U slučaju Srbije, biće mnogo manje osvajanja neke vrste radne snage. To se desilo u većoj meri u drugim zemljama periferije, kao što su Mađarska ili Češka, gde se koristi ono što se smatra sofisticiranom a ipak vrlo jeftinom radnom snagom, nešto nalik na ono čime se irska radna snaga smatrala 70-tih i 80-tih. Poljska je treći slučaj, koji će biti sve važniji. Pitanje za njih jeste da li će uspeti da razviju svoje obrazovne sisteme kao što je to učinila Irska? Da li će se izbaviti iz pozicije neregulisane zone jeftine radne snage ispod cene? Plašim se da u zemljama kao što je Srbija to čak nije ni pitanje. Radi se pre o otkupu određenih vrsta resursa, na primer, turističke infrastrukture, koju sada većinom poseduju zapadni interesi; dakle radi se o invazivnom preuzimanju tržišta. Ali, neće biti nikakvog naročitog investiranja u politički i kulturni sistem spoljašnjih periferija. EU želi da te zemlje ostanu relativno stabilne, bez previše građanskih ratova - ali će prihvatiti bilo šta što funcioniše. Ono što ćemo verovatno videti, u odsustvu bilo kakvog dubljeg građenja institucija, jeste pokušaj lokalnih političkih klasa da stvore neku vrstu nacionalnog identiteta, folklorističkog identiteta, gde se održavaju kulturne razlike. A te razlike se zadržavaju da bi se ljudima pružio način da se objasni ogromna razlika između njihove situacije i situacije ljudi koje žive sa druge strane granice, kao sto su mogućnost kretanja, posedovanje posla i obrazovanja, gde su razlike dramatične. Dakle, ako vam objasne da je vaš identitet drastično različit, onda bi to bilo prilično korisno za političku klasu koja želi da pronađe način da postavi trajnu strukturu vlasti. Nažalost, sve ovo što sam opisao je isto tako savršen recept za među-etničke ratove, i ako pogledate oko sebe, videćete da ti ratovi postaju način "rada" imperijalnog geopolitičkog upravljanja.

A šta je sa ljudima koji žele da eksperimentišu u medijima? I šta ako to nisu samo eksperimenti kreativnosti i izražajnosti, već i konektivnosti, organizacije, procesa onoga što bih nazvao mikro-reprezentacije, gde se nalazi način da se male grupe umrežavaju? To je sve veoma savremen eksperiment iz demokratije. Istovremeno je i obrazovni proces kojim sami upravljate. On isto tako obučava sofisticiranu radnu snagu. I čak otvara tržišta za potrošačku elektroniku, za medijske proizvode, za životne stilove i slično. Dakle, male, nezavisne inicijative su u centru svih kontradikcija! Zbog tih razloga, za vas će biti zainteresovana evropska civilna društva i EU sponzori kulture, dodajte tome i mnogo ambivalentniji tretman od strane lokalne političke klase, za koju ste istovremeno neka vrsta obećanja i neka vrsta pretnje. Lako rešenje, naravno, jeste da budete momci i devojke sa postera za modernizaciju kulture koja se dešava samo u snovima nekoliko birokrata. Ili da budete kritičari tehno-klase svog grada, koja posreduje između lokalnih brokera moći i EU firmi. Ali, nijedno od ovih rešenja nije dovoljno kada morate da živite pod stalnom senkom fašizma, građanskog rata, internacionalne intervencije, i čitave predstave nesreća koje prate kapitalističku globalizaciju. Stoga pretpostavljam da je pitanje o onome što se ranije nazivalo 'izgradnjom institucija' nekako postaje ponovo aktuelno, ali na drugačiji način.

P: Te male, nezavisne inicijative koje si spomenuo ne moraju da ostanu male i ograničenog uticaja. Kada govorimo o medijima i novim komunikacionim tehnologijama, uvek se postavlja pitanje infrastrukture. To je veoma interesantno, naročito u istočnom delu Evrope. Pa ipak, nedovoljno razvijena infrastruktura je isto tako i odlična mogućnost za izgradnju monopola glavnih medija. Kakva je budućnost i kakve su mogućnosti za nezavisne medijske inicijative u Evropi i van nje?

BH: Pitanje odnosa između alternativnih i glavnih medija je stalno prisutno i o njemu se ne govori dovoljno. Ako želite da proširite eksperimentalnu praksu koja vas zanima, na kraju dolazite do tačke gde je to pitanje uvećavanja. To znači povećavanje broja ljudi koji sa vama sarađuju i isto tako vaše infrastrukture - prostora, osnovne opreme, i mogućnosti da ljudi rade na stalnim projektima. A tada morate da se suočite sa stvarnom situacijom u društvu. Mnogi su postali toga svesni kada se Soros izvukao iz zemalja kao što su bivša Jugoslavija. Postojala je mogućnost za razvoj u nekoj vrsti društvenog vakuma, jer su ljudi dolazili iz SAD ili severne Evrope sa svim tim idealima legitimiteta i potrebom za direktnim demokratskim izražavanjem i pristupom medijima i tako dalje, i oni su dali neku vrstu početnog impulsa mnogim inicijativama. Nije bilo mnogo drugačije ni u zemljama centra. Videli smo ogroman porast tih 'demokratskih eksperimenata', eksperimenata reprezentacije i komunikacije, koji je u početku bio nošen naglim razvojem berze. Oni su se razvili duž puteva rizomske singularizacije, na način koji je Gatari (Guattari) predvideo iznenađujuće tačno krajem 80-tih i početkom 90-tih godina. Ali, koliko mogu da nastave pre nego sto se sudare sa zidom kapitalističke kulture, koju u osnovi definišu glavni mediji? Kako možemo da se odbranimo od integracije ovih novih izražajnih i komunikacijskih mogućnosti u sistem fleksibilne proizvodnje, potrošnje i upravljanja koji su i dalje pod čizmom onih koji kontrolišu glavne medije? Mislim da je to pitanje nerešeno u celom svetu. Nije bilo mnogo prodiranja u medije, jer ljudi to ne žele. I u pravu su! Ali nam zaista treba infrastruktura i mnogo više malih institucija, koje bi mogle da organizuju događaje kao što su festivali, ali sa dovoljno autonomije da bi zapravo mogli da proizvedu pristup ne samo sredstvima, već i čitavoj kulturi samo-organizacije i kooperativnosti. Do sada, ono što imamo jeste neka vrsta lebdeće situacije sa privremenim okupljanjima i ogromnom količinom volonterskog rada, što je veoma dobro. Ali, možda treba da iznađemo način da proširimo volonterski aspekt, istovremeno stvarajući određene vrste infrastrukture ili institucija koje se ne birokratizuju niti komercijalizuju i koje ne zaustavljaju onu vrstu inovacije koja stvara želju na kojoj se sve zasniva. To bi bio pravi razvoj moći pojedinačnog segmenta, u njegovom razilasku sa svim konstituisanim moćima. Mislim da je to interesantna perspektiva. Ono sto je Hert Lovink (Geert Lovink) rekao na Neuro festivalu bilo je tačno: "Stvari počinju sa događajem". Događaj sredinom i krajem 90-tih bio je to da umreženi mediji postaju pristupačni. Zatim su usledili politički događaji: anti-globalistički pokret. A zatim i institucionalni događaji: stvaranje svih tih malih medijskih centara. Mi sada živimo od tih događaja i pitanje je kako da počnemo da stvaramo nešto što transformiše veliko iznenađenje u neku vrstu mogućnosti mnogih manjih iznenađenja - a da pritom ne izgubimo mogućnost još jednog velikog iznenađenja?

P: Sada dolazimo do pitanja solidarnosti, koje je prisutno u svakoj vrsti procesa saradnje, umrežavanja i zajedničkog rada. Možeš li nešto više reći o paraleli koju si povukao između pokreta nesvrstanih iz 60-tih godina i sadašnje situacije, jer smo svedoci rasta nezavisnih društvenih i medijskih pokreta po celom svetu?

BH: Mislim da je to nešto za čim bismo svi mogli tragati. U tekstu pod naslovom "Imaginarne mape, globalne solidarnosti", pisao sam o pokretu nesvrstanih, koji je izgrađen 60-tih, naročito oko Indije, Kube i bivše Jugoslavije, i koji je takođe bio važna referentna tačka za pokrete političkog otpora i kontra-kulture razvijenih zemalja. Prizivajući to, želeo sam samo da dam neku vrstu istorijske analogije neispunjenoj mogućnosti današnjice. Mislim da danas ništa slično ne postoji, ali isto tako mislim da će nešto slično postati ili je već neophodno. Sa pojavom tešnje saradnje između Indije, Južne Afrike i Brazila, postoji neka vrsta direktnog eha pokreta nesrvstanih. Ali nisam siguran da je to dovoljno. Mislim da se još nije desio pronalazak u tom smislu. I nisam siguran da se zaista desio pronalazak ni sa "pokretom društvenog foruma", jer ima mnogo nostalgije za pokretom nesvrstanih i za modernističkim centralnim planiranjem. Oni koji gaje tu nostalgiju su po pravilu oni koji su bolje organizovani, jer se još uvek nalaze u organizacijama koje su proizašle iz tog perioda. Ali, problem je u tome što se ne suočavaju sa neuspesima projekata modernizacije. To je određeno ograničenje broja ljudi koji se mogu integrisati u te projekte, ostavljajući za sobom masivnu realnost onih koji su isključeni. To se veoma jasno vidi u zemljama kao što je Argentina. To je bilo društvo u procesu modernizacije, industrijski sistem sa društvenim garancijama evropskog stila, uključujući zdravstenu negu, javno obrazovanje, penzijske beneficije, itd. Dogodilo se to da je kapitalistički projekat o kojem smo pričali ranije uništio taj pokušaj modernizacije u procesu koji počinje diktaturom u Argenitini tokom 1976-83 sve do Menem perioda 90-tih, kada su javne usluge bile većinom prodate po planu MMF-a, ali tako da je direktno profitirala lokalna politička klasa. Ta politička klasa se strašno obogatila, zajedno sa lokalnom poslovnom klasom. Istovremeno, bukvalno polovina stanovništva izgubila je mogućnost da preživi. Dakle, pitanje je kakav politički pronalazak će se pojaviti da uzme u obzir ovu katastrofu koja se odvija u svetu? To je zaista katastrofa, i stoga se pojavljuju različite vrste političkih konstrukcija - vidite ih na horizontu. To je najjasnije u Latinskoj Americi. Ali, tradicionalni levičarski put, onaj koji sa mnogo nade predstavlja Lula u Brazilu, je verovatno previše čvrsto povezan sa stagnirajućim institucijama industrijskog doba i sa sistemom moći koji ih je postavio, a zatim delimično razorio. Ono što sada treba otkriti jesu politički i organizacioni oblici koji ljudima pružaju prostor i resurse da vode brigu o sebi, ne zaboravaljajući pritom niti poričući svoju zavisnost od svih ostalih.

Dakle, ono o čemu govorim nije da se treba odmah pridružiti socijalnim forumima, niti brazilsko-južnoafričkom-indijskom trouglu, mada su te stvare vredne interesovanja. Ne želim da poreknem ogromnu količinu napora koji se ulaže u njihovo stvaranje, ali biće potreban korak dalje, koji će se dogoditi samo ako postavite pitanje o tome ko je zaista uključen. Sa tog stanovišta, ako imaš kompjuter i video kameru, uključen/a si, deo si moderne ekonomije. Ali mi govorimo o milionima, čak bilionima ljudi koji sve više nemaju dovoljno hrane. To je krajnje neodložno i čini mi se da će se levičarstvo našeg vremena udružiti samo onda kada neka mreža društvenih grupa izume načine da se na to odgovori na kontinentalnom i globalnom nivou. U toj perspektivi, stvaranje transnacionalnih mreža je veoma važno, i pitanje solidarnosti je kakvu vrstu aktivne uloge mogu imati ljudi poput nas, ljudi koji su uključeni, ali na marginalan način. Mnogi ljudi koji žive u zapadno-evropskim zemljama su uključeni na marginalan način, uključeni smo na takozvani 'nesiguran' ili 'negarantovan' način. I interesantno je da su mnogi ljudi zapravo izabrali tu poziciju. To je kao da su rekli: "Neću da budem uključen/a u glavni projekat ovog pljačkaškog kapitalizma, radije ću da budem na ivicama, u marginalnoj poziciji." Iz te pozicije, sa ivica tog suludog rivalstva između blokova proizvodnje o kojima smo ranije govorili, možda je moguće gledati i slušati dovoljno da bi se saznalo kakva vrsta političkog izuma će se zapravo dogoditi. Iz tog razloga sam počeo da putujem po svetu, i može se videti da nešto započinje. Možete učestvovati u tome. Ali koliko mi se čini, niko još tačno ne zna šta je to.

Dosta sa razmenama! Umetnost, molim!
Luchezar Boyadjiev

Ekspanzija kulturnog sektora ka zapadu započela je ranih devedesetih. Siroti zaludeni kuratori sa zapada počeli su da hrle na naše obale odmah nakon pada berlinskog zida. Širom otvorenih očiju i umova punih već utvrdenih, iz knjiga preuzetih ideja o Socijalističkom Svetu, ovi dragi ljudi su želeli da nešto saznaju. U početku smo mislili da žele da saznaju šta se zaista desilo svima nama nakon Drugog svetskog rata i nakon 1989-te. Ali, ispostavilo se da u stvari žele da saznaju šta se zapravo desilo njima, njihovim utopijskim snovima, nakon što je realnost, koju nikada nisu poznavali iz prve ruke, propala. Problem je bio, i još uvek je u tome što se ta potreba retko, možda nikada, ne priznaje u javnosti. Vidite, po njihovom shvatanju mi smo ih izneverili tako što smo odbili da funkcionišemo kao dokaz iz druge ruke o činjenici da je bolje i pravednije društvo/svet moguće na sadašnjem stupnju ljudskog razvoja. Ti dragi ljudi nikada nisu javno priznali da je raspad realnog socijalizma i socijalističke utopije kakvu mi (ne oni) znamo iz većeg dela 20tog veka imala uticaja na njih isto koliko i na nas. Privatno, ljudi kao što je Frederik Džejmson (Frederic Jameson) priznali bi (za vreme kursa o postmodernoj filozofiji u Dubrovniku, oktobra 1990-te) da se "Mi, zapadni levičari intelektualci, moramo suočiti sa neuspehom i razviti etiku neuspeha". U javnosti, ljudi kao što su Katrin David (Catherine David) nagovestili bi (u uredničkom tekstu 'Politika/Poetika. Dokumenta X - knjiga, 1997) da su postojanje i aktivnosti istočno-evropskih disidentskih pokreta pre 1989-te bili razlog za propast francuskog pokreta levice tokom 70tih i 80tih. Vidite, neki francuski intelektualci levice bili su na strani Partije u socijalističkim zemljama, dok su drugi bili na strani disidenata. To je prouzrukovalo razdor u pokretu i "Desnica" je ušetala na 'belom konju'. Pitam se - čiji život smo uopšte živeli/živimo?

Ono što se desilo nakon toga je da je dokazni materijal za neuspeh realnog socijalizma donet u izložbene prostore i počeo da kruži po umetničkim kolonijama zapadne Evrope i SAD radi detaljnijeg ispitivanja. Govorim o umetnicima i umetničkim delima. Tačnije, to je ono što su oni mislili. U stvari, ovo pomeranje bilo je deo ekspanzije istočno-evropskih umetničkih scena ka zapadu, koje je, usput rečeno, finansirano novcem poreznika iz zapadne Evrope i SAD. Nije loša taktika, zar se ne biste složili? U situaciji kada je malo njih bilo zaista zainteresovano da sazna šta se zapravo dogodilo ili kakve su specifične karakteristike savremene umetnosti u istočnoj Evropi, mi smo rado počeli da 'prodajemo leš komunizma' komad po komad. Za to je postojalo tržište do, rekao bih 1995-te godine, kada je postalo očigledno da je trenutna stvarnost mnogo interesantnija od nedavne prošlosti. Ali to je bilo tako nama, a ne njima. Oni su se ohladili i hteli su da čuju samo o represijama, ne o društvenim dobrobitima socijalizma, koliko god da su te dobrobiti bile zbrkane i kratkotrajne. Suočeni sa neodložnim brigama transformacije i govoru o članstvu u NATO-u i EU, o menjajućem društvenom sklopu, o stvaranju tržišne ekonomije i parlamentarne demokratije, činilo nam se da nam je najbolja šansa da se držimo onoga što jesmo a da ipak izgradimo relevantan savremen program u tome da tvrdimo, kao što glasi anegdota popularna u to vreme u Bugarskoj, da "smo samo izabrali najteži put ka kapitalizmu, preko socijalizma" ali zašto smo dođavola to morali da uradimo? "Njima" to nije bilo dovoljno interesantno. Kapitalizam, kao materijal stvarnosti za umetničko istraživanje, bio je, a i sada je, mnogo bolje razvijen na Zapadu; zašto bi se onda kurator bavio istočno-evropskim umetnikom da bi mu/joj ovaj pričao o kapitalizmu? Još jednom, nisu shvatili poentu, jer kao stradalnici utopije, mi smo mnogo bolje opremljeni za bavljenje poređenjem između socijalizma (onakvog kakav smo mi znali) i kapitalizma (onakvog kakav smo počeli 'izgrađivati'). Oni nikada nisu imali tu priliku. Bili su naivni, i po mnogo čemu još uvek su naivni kada se radi o "najboljem iz oba sveta". Ekspanzija ka zapadu se nastavila mada ovoga puta nošena naporima individualnih umetnika; više nije bilo masivnog interesovanja i izvoza. U tom trenutku, 1995-te, "njihovo" interesovanje okrenulo se ka ne-evropskim, prvenstveno azijskim scenama. Pogledajte prvo Gwangju bijenale u južnoj Koreji u septembru 1995. godine i odmah za njim, Istanbulsko bijenale u Turskoj novembra 1995. Ova dva dogadaja predstavila su umetnike sa dalekog istoka kao i iz muslimanskih zemalja. Posebno je Istambulsko bijenale 1995-te godine predstavilo mnoge umetnike iz muslimanskih zemalja, mada su izlagali i mnogi umetnici sa Balkana.

U narednim godinama, ekspanzija ka zapadu poprimala je različite oblike. Na jednom nivou, to su bili ravnopravniji i recipročniji oblici jer sada smo postali "mudrac" koji nema mnogo toga da kaže ali je prošao kroz mnogo toga (otud učešća u konferencijama) i stoga ga mogu pozivati na izložbe na osnovu "samo umetnosti, ne egzoticizma". Medutim, s druge strane, postalo je vidljivo da razlike nisu tako velike kako se to ranije činilo - našim kolegama na Zapadu bilo je isto tako teško da žive kao umetnici, kao i nama. Naravno, privremeni posao u Švajcarskoj doneo bi mnogo veći prihod nego u Sofiji, Moskvi ili Pragu, ali ipak, većini umetnika treba privremeni posao da finansiraju svoje projekte, zar ne? Medutim, trenutak najvećeg prosvetljenja bio je kada smo shvatili da hiljade umetnika širom sveta preživljava samo zahvaljujući umetničkim kolonijama, državnoj pomoći u obliku stipendija (vidi Holandiju 90tih), ili kupovini umetničkih radova (vidi FRAC sistem u Francuskoj), i tako dalje. Socijalistički sistem podrške umetnosti, kakav smo imali pre 1989, imao je svoje mane (zbog ideološki motivisane pozadine), pa ipak je postojao i na naše zaprepašćenje, otkrili smo da Zapad ima mnogo praktičnog znanja i iskustva u toj oblasti. Problem je bio u tome što smo tražili znake tržišne realizacije u radovima svojih kolega sa Zapada i u toliko mnogo slučajeva nismo mogli da ih nađemo. Vrlo mali broj nas je uspeo da dobije galerijske predstavnike na Zapadu i da izgradi svoje prisustvo na tržištu. Vrlo mali broj naših kolega na Zapadu je to uspeo. Dakle, to je nešto što očigledno nije važilo samo za istočno-evropske umetnike.

Druga polovina 90tih bila je obeležena dolaskom alternativnih strategija i mesta za ekspanziju (infiltraciju, ako hoćete). To je bio kontekst novih medija, kontekst video festivala, na kraju, iluzija da možda postoji nešto van i iznad neophodnosti tržišta. Još jednom se ispostavilo da je to domen, kako istoka tako i zapada. To je bio alternativni kontekst u odnosu na kontekst moći u stvarnom internacionalnom umetničkom svetu. Taj kontekst je učinio mnogo toga dobrog. Promovisao je mnoge umetnike, a i kada nije, ipak je pomogao da se izgradi samopouzdanje i mnoge mreže koje su bile alternativno rešenje. Naravno, i ovo je bila sponzorisana aktivnost i najbolje akcije alternativne mreže čiji sam bio deo krajem 90tih, takozvanog V_2 istočnog sindikata (V_2 East Syndicate), dogodile su se u kontekstu "dokumente X" 1997. godine (radionica "Deep Europe workshop in the Hybrid Workspace"). Ironično, zar ne?

Velika količina aktivnosti u ovom kontekstu kraja 90-tih odvijala se uporedo sa gorućim događajima u Evropi - krajnjim fazama raspada Jugoslavije, tog "mini-carstva" Istoka. Malo po malo, novi razmeštaj faktora je ušao u igru. Ne više istočna Evropa nego Balkan, iako ratovi u bivšoj Jugoslaviji nikada nisu bili zaista Balkanski ratovi kao oni sa početka 20-tog veka. U to vreme već smo bili shvatili da je strategija ne-direktne ekspanzije (oni misle da vrše 'invaziju' nad nama dok mi znamo da ih zapravo zavaravamo kako bi nas pustili unutra) bila uspešna. Jasan znak bio je da je finansiranje krenulo drugim pravcem. Pre toga, finansiranje je uglavnom bilo usmereno ka događajima na Zapadu. Krajem 90-tih finansiranje je promenilo pravac i bilo je dosta novca na raspolaganju za projekte organizovane na tačkama istočno od austrijsko-mađarske granice. Zašto? Pa, umesto stvaranja mogućnosti za umetnike iz istočne Evrope da izlažu na Zapadu i tako oprobaju svoj tržišni uspeh, što bi moglo voditi potencijalno štetnim nivoima emigracije, neko je smislio da je mnogo bolje sponzorisati događaje na mestima gde ti umetnici zapravo žive i rade. To znači - držati ih zaokupljene i srećne tamo gde su. I bili smo/jesmo. Ali problem je sada sa proširenjem Evropske unije. Izgleda da je sve to finansiranje za umetničke događaje u zapadnoj Evropi, na kojima su učestvovali umetnici iz istočne Evrope između 1989. i 2004. godine, poticalo iz fondova "pre-priključenja EU". Međutim, problem je u tome što je proces pregovaranja pogrešan. U slučaju Bugarske, počeli su sa četiri poglavlja. Poglavlje broj jedan koje je zatvoreno (navodno sve je bilo u redu sa tačke gledišta EU) bila je "Kultura". Međutim, u Bugarskoj državna kulturna politika ne samo da je konzervativna, bez pridavanja ikakve pažnje savremenoj kulturi, sa mnogo pažnje posvećene nacionalnom kulturnom nasleđu (koje je ograničeno na hrišćansko nasleđe, u zemlji koja između ostalog ima i mnogobrojnu muslimansku manjinu) - ona jednostavno ne postoji. Znači, ponovo moramo da razmišljamo o ekspanziji, ali ovoga puta ne moramo ništa da radimo jer EU će doći kod nas, a ne mi kod njih.

Nažalost, taj argument je možda zastareo. Desio se 11. septembar, i dok sam gledao CNN uživo u vreme udara, moj prvi impuls bio je "Oh, želim da sada budem u Americi". Stvar je u tome da sam živeo u SAD skoro pet godina, tu i tamo, i nikada ranije nisam osetio takav poriv. Nakon 11/9, pomislio sam, svi smo mi "Zapad". Učinili su od nas "Zapad". Čak je i Turska, muslimanska zemlja sa arapskom tradicijom, zahvaljujući nasledstvu Otomanskog carstva (državni arhiv u Otomanskom carstvu bio je na arapskom, s druge strane, Bugarska je bila pod Otomanskom dominacijom od 1396. do 1876.), postala deo "Zapada" nakon bombi u Istanbulu decembra 2003. Sada zaista nije važno da li je Bugarska pravno u okviru EU ili NATO-a. Psihološki - nema razlike, u ekonomskom smislu - ima, uopšteno gledajući; ali kada su umetnici u pitanju - nema, i to je bezuslovno tako jer tržište za umetničke radove je isto za sve. Međutim, za umetnika je dobro da živi blizu svoje galerije u Londonu, Njujorku, Berlinu ili Parizu bez obzira odakle je - iz Sofije, Dalasa/Fort Vorta, Braunsvajga ili Teherana. Kao deo takozvanog Zapada veoma me interesuju umetničke scene Bejruta, Damaska, Jerusalima i druge. Ono što je po meni bitno jeste to da je savremena umetnost urbana i kosmopolitska. Zato hoću da znam nešto više o umetnicima, kuratorima, radovima u urbanim centrima gde god da se nalaze. Jer urbanim centrima su zajedničke izvesne osobine i na nama je da otkrijemo šta nam je zajedničko a gde se razlikujemo = kosmopolitski. Diskurs o Istoku i Zapadu je duboko zastareo, kao što to znamo sa početka 90-tih. Mislim da su mi bolje šanse da me smatraju egzotičnim ako insistiram na svom balkanskom identitetu (na kraju krajeva, na Balkanu ima puno muslimana). Kad malo bolje razmislim, ne, ne želim više da budem egzotičan. Hoću samo da 'umetnujem'. I molim vas, prestanimo sa tim razmenama! Simbolična razmena je previše dugo trajala (mi vam damo telo, a vi nama date novac i izlaz iz istočno-evropskog geta), vreme je da započnemo poštenu i fer tržišnu razmenu - hoćete arapske umetnike (?), ili balkanske umetnike (?) ili istočno-evropske umetnike (?), e pa onda ćete platiti za svoj kapris, kao što i ja moram da plaćam svojim životom i radovima činjenicu što nisam rođen u Berlinu ili Stutgartu.

Zašto dođavola niko ne spominje činjenicu da švajcarski umetnici izlažu na internacionalnoj izložbi u Parizu? Zašto se uvek napominje kada učestvuju arapski umetnici ili balkanski umetnici ili istočno-evropski umetnici? Šta je to švajcarski umetnik? Usput, volim rad švajcarske umetnice Pippilotti Rist, koja uostalom živi u Los Anđelesu.

Pariz, februar, 2004
Objavljeno u časopisu "IFA-Stuttgart"

Mediji i društvene zajednice u istočnoj Evropi
Intervju sa Milošem Vojtehovskim

P: Sa proširenjem Evropske Unije, dogodiće se značajne geopolitičke, ekonomske i kulturne promene. Deset zemalja centralne i istočne Evrope postaće 'ravnopravne' članice EU. Kakva je bila situacija u ovim zemljama u prethodnih 15 godina na polju razvoja medijskih inicijativa i medija zajednice? Možeš li 'predvideti' kako će medijski pejsaž izgledati u proširenoj Evropskoj Uniji?

MV: Oživljavanje svesti o širim zajednicama u vezi sa medijskom pismenošću i uključivanje neprofesionalnih novinara u masovne medije nakon pada komunističkih režima, prošlo je kroz komplikovan period tokom poslednjih 15 godina. Stoga je teško dati pregled opšte situacije, jer razvoj ka demokratiji je osetljiv, ponekad turbulentan i nestabilan. Nesporazumi i pogrešna tumačenja su tipični za mnoge nedavne analize i otkrivaju sa jedne strane ono što bi želelo da se vidi, a sa druge 'mutna proročanstva'. Ono što je jasno na slici medijskog pejsaža nakon 89-te u centralnoj i istočnoj Evropi, jeste da nije primereno generalizovati. Pre pada komunizma, u skoro svim zemljama regiona postojale su slične pravne strukture, politika i praksa medija: cenzura, emitovanje, ciljevi itd. Odstupanja su bila veća u zavisnosti od lokalne istorije u nekim zemljama kao što su Jugoslavija, Poljska, Mađarska i možda delimično Rumunija. Uprkos tome, i tamo su se održavali isti ideološki monopoli skoro isto tako striktno kao i sovjetski model. Kada je SSSR počeo da se raspada, zemlje u regionu su počele da se odvajaju od sovjetskog modela različitim tempom i u različitim pravcima. Medijski stručnjaci sa Zapada i iz SAD napisali su mnoge analize, često sa predrasudama nastalim usled primene drugacije optike iz drugačijih političkih iskustava. Izuzetak tome je, na primer, projekat 'Tranzicija on-line' [www.tol.cz]), koji se bavi praćenjem slobode medija u istočnoj Evropi iz šire 'komparativne' perspektive, i oslanja se na stručnost lokalnih dopisnika i istraživača.

Stanovništvo većine zemalja bivšeg istočnog bloka imalo je određenu prednost u odnosu na Zapadno društvo u smislu sposobnosti da 'čita između redova', da dekodira ideološku propagandu, da se ogradi od masovne medijske manipulacije. Uprkos tome, aktivne sposobnosti komuniciranja o javnim i političkim pitanjima van ograničenog disidentskog kruga, nosioci medijske kampanje kao što su novine, radio emisije, posteri, ulične akcije, itd, skoro su potpuno zamrli. Disidenstvo je razvilo specifične skrivene strategije funkcionisanja u totalitarnoj državi i obraćanja (ograničenoj) javnosti. One su postale problematične za primenu u novoj 'post-komunističkoj' situaciji. Osnovno pitanje je definicija onoga što zapravo čini 'zajednicu' i da li je moguće primeniti je u nekoj vrsti opšteg 'antropološkog' smisla. Osećaj zajednice u sindikatima i drugim interesnim grupama je uništen u raznim društvenim slojevima. Periodi mekših pravila bili su suviše kratki da bi stvorili svest o medijima zajednice. Široki pokret 'protestnih', 'nezavisnih' medija ili 'medija zajednice' koji je funkcionisao u zapadnoj Evropi imao je koristi od svoje relativno kontinuirane istorije (od 60-tih) i u određenoj meri se integrisao u opšte medijske strukture. Medijska kultura u zemljama bivše istočne Evrope odražava lokalna ekonomska i politička okruženja, gde se moć još uvek koncentriše i kontroliše prema interesima vladinih ili komercijalnih kanala. 'Glas' domena javnosti je veoma slab i marginalizovan, iako su se neke oblasti, kao što su ekološka i humanitarna pomoć, prilično brzo razvile. Mediji uvek odražavaju društvo i ne mogu se očekivati demokratski mediji u pre-demokratskoj državi.

Postoje procesi koji se dešavaju na pan-evropskom nivou: uloga nacionalne države se smanjuje, multinacionalne međunarodne novinske korporacije - naročito audiovizuelne mreže - zadobiće veću kontrolu nad lokalnim i regionalnim oblastima. Prvobitna struktura medijske publike se pretvara u potrošačku vrstu i kategoriše na osnovu svog odnosa prema tržištu, finansijskoj stratifikaciji i kulturnim preferencijama. Približavamo se zanimljivim pojavama u medijskom pejzažu (medijažu), sličnim pojavi mreže tržnih centara, koji čitav kontinent dele na interesne zone od Portugala do Rusije. Police medijskih supermarketa nude potrošačima ono što bi trebalo da žele, ali mali lokalni preduzetnici i lokalne pijace nestaju.

P: U EU koja se širi, i neke druge stvari se takođe šire: na primer, cenzura, sprovođenje zakona o kopirajtu i intelektualnoj svojini, koji proizvode atmosferu jake političke i ekonomske kontrole. U tom kontekstu, kakva će biti budućnost javnog domena, kulturne i informacione razmene u EU, naročito između onih koji su unutra i onih izvan?

MV: Trenutna situacija slobode govora ili građanskih prava u većini post-komunističkih zemalja, znatno se poboljšala u poređenju sa centralizovanim opresivnim aparatom od pre 15 godina. Ali javlja se jedan nov fenomen, koji se pojavio tokom transformacije ka tržišnoj ekonomiji. Važno je shvatiti razliku između 'političke' kontrole i 'ekonomske' kontrole. Totalitarni sistemi pokušavaju da standardizuju spektar lokalnih žargona, da uvedu ortodoksne novogovore, da eliminišu autonomne javne domene, da lobotomiziraju osećaj za javno uređenje i imaju za cilj da stvore pasivnost i lojalnost kod ljudi. Ekonomsko odlučivanje u okviru javnog domena je uzvišena umetnost kontrole i mogla bi funkcionisati još efikasnije nego jaka cenzura. Nadgledanje je samo jedno očigledno sredstvo iz celog spektra: industrija reklame, tendencija pretvaranja ljudi u potrošače, a ne u kreativne korisnike tehnologije, neo-kolonijalne aktivnosti korporacija koje utiču na obrazovne sisteme i kloniraju zaposlene u jedno-dimenzionalne specijaliste. Tendenciju pojačavanja aparata kontrole i eliminaciju i neutralizaciju pokreta 'građanske neposlušnosti' i 'protesta' protiv vladajućih ekonomskih i političkih elita, lako je pratiti i u EU i van EU. I pored toga, ključni momenat mogao bi biti neophodnost da se dovedu u ravnotežu poredak, kontrola i ponašanje prilagođeno potrošaču u stanovništvu. Ograničenja funkcionisanja javnog domena, slobode kretanja, radnih navika itd, koje bi vodile ka smanjenju tržišta, bile bi protivne interesima EU. Razmena kulture i informacija je u velikoj meri rezultat opštih postavki ekonomskih i političkih pravila. Ako bi rat bio najbolja strategija da se ubrizga nova energija u tržišta koja se smanjuju, onda bi se rat smatrao opcijom. Naravno, na nekom drugom mestu, van 'Carstva'. Pogledajte na primer 'Rat protiv terora'.

P: Pristupanje EU znači da takozvane 'pristupajuće države' treba da se povinuju i usklade sa čitavom listom pravila koje je propisala EU. Pristupanje znači prihvatanje, primenu i implementaciju standarda EU. Iako EU tvrdi da promoviše kulturnu raznolikost i razlike, vreba opasnost od homogenizovane, standardizovane, mono-kulturne Evrope. Šta povinovanje standardima znači za pitanje identiteta?

MV: Ne verujem u identitet u smislu 'nacionalnih' obrazaca ponašanja. Odbaciti lokalne obrasce kao što su prekomerno konzumiranje alkohola i droga, lov, kult oružja, zlostavljanje životinja, zabrane na osnovi roda, antisemitizam, ksenofobija, folkloristička propaganda, itd, značilo bi da nacije EU konačno odrastaju nakon vekova infantilizma i ideološke ili religiozne fantazmagorije. Pripadati Evropi je i dalje bolje nego trpeti podređenost u današnjim korumpiranim lokalnim populističkim režimima i političarima.

P: Nedavno je u opticaj pušten dokument EVROPSKI MANIFEST sa namerom da podrži i naglasi važnost 'medija manjinskih zajednica'. Na neki način, on se bavi medijima manjinskih zajednica i načinom na koji se uvodi politika društvenog uključivanja, "obezbeđivanjem slobode govora, prava da se dobije informacija i prava na komunikaciju za sve, uključujući prava manjina da dobiju medije na svom jeziku". Sve ovo se smatra osnovnim ljudskim pravima za sve građane. Šta misliš o ovakvim dokumentima? Da li je to samo 'papir' ili nešto što zaista može uticati na promovisanje manjinskih medija?

MV: Kulturno i demokratski orijentisani mediji su uvek bili manjina po svom opsegu delovanja i to će i ostati. Bilo koji dokument koji pokušava da formuliše potrebu da se 'normalni' jezici i diskurs održe, revitalizuju i stave u nove okvire je izazov, i pruža manjini osećaj identiteta. Njihov opstanak i razvoj zavise od mnogih aspekata i pitanja.

P: U vezi sa slobodom govora i javnim domenom - naročito u informacijskom društvu - da li misliš da informacione i komunikacijske tehnologije igraju značajnu ulogu u ostvarivanju pomenutih ljudskih prava? Internet i nove tehnologije se često pozicioniraju kao vrednosti same po sebi, kao i sredstva koja će pomoći da se prevaziđe 'digitalna podela'. Postoji li realna platforma da se to ostvari ili govorimo o monopolima u tom polju, nedostatku infrastrukture u zemljama na periferiji, itd?

MV: Proces uvođenja novih tehnologija (uglavnom razvijenih u vojnom kontekstu) na široj osnovi uvek stvara duboke promene u društvu. Neki delovi tog uticaja mogu se kontrolisati, drugi stvaraju 'kapije bez brava'. Internet, i elektronske mreže uopšte, pokreću ogromnu promenu u ljudskim akcijama, mislima i ponašanju. Povratna veza između tehno zone i starih društvenih obrazaca je veoma komplikovan sistem. Elita ima koristi od razvijene informacione tehnologije, a naučni istrazivači su još uvek samo mali deo svetskog stanovništva. Ogroman deo svetskog stanovništa ne samo da nema pravo na komuniciranje ili pristup ICT, nego čak ni pravo pristupa osnovnim ljudskim resursima kao što su voda, hrana, i zdravstvena nega. Uprkos tome, tehnokratija želi da nastavi da kontroliše našu budućnost. Koliko će ova mala bogata elita biti voljna da razmotri mogućnost podele profita sa siromašnim članovima porodice koji nemaju pristup tehnologiji, i koliko će uspeti da održi tu kontrolu je pitanje za futurologe. Nedavni svetski samit Ujedinjenih Nacija o informacijskom društvu (World Summit on the Information Society), održan decembra 2003-će je dobar primer. Nakon napornog i skupog procesa rezultati Samita bili su ograničeni. Međutim, po rečima Anrijet Esterhojzen (Anriette Esterhuysen), izvršne direktorke APC-a, "iz perspektive mnogih organizacija građanskog društva koje su aktivno učestovale, Samit je stvorio novu mogućnost za solidarnost preko ideoloških, sektorskih i geografskih linija podele."

P: U koncepciji projekta FM@dia, spominješ stvaranje delotvorne platforme za bolju saradnju medijskih aktivista, slobodnih radio i internet izdavača, itd. Drugim rečima, radi se o procesu umrežavanja. Postoje određene teorije koje zastupaju stav da 'model mreže' više nije model savremene organizacije u nastajanju. Tvrdi se da je izgubio svoj subverzivni karakter i postao statički model, a da pri tome nije dostigao nivoe odlučivanja. Kakvo je tvoje mišljenje o tome? Misliš li da je ovaj oblik saradnje/umrežavanja budućnost za nezavisne medijske pokrete ili ne?

MV: Definitivno postoji šansa da se pronađu zajedničke strategije i interesi različitih pojedinaca, inicijativa i zajednica koje su bile podeljene u pre-elektronskom dobu na osnovu geografskih, etničkih, nacionalnih ili klasnih razlika, uključujuci kulturne inicijative, vojne i paravojne jedinice, poslovne korporacije, itd. Nadamo se da ćemo moći da uključimo, sretnemo se i upoznamo sa inicijativama koje traže dijalog, diskusiju i zajedničku komunikaciju uopšte, ne samo putem strategije 'umrežavanja'. Umrežavanje nije sveobuhvatni fokus Foruma kao što si navela. Nepotrebno je reći da su mediji zajednice i umrežavanje pod uticajem finansijske podrške i da delimično zavise od birokratskih interesa i struktura ili interesa i vizija aktivista. Ali, činjenica da mnogi pojedinci sa veoma različitih mesta i jezika istražuju mogućnosti da izraze svoja mišljenja putem 'institucije zajednice', je dokaz da ovaj proces raste iznutra.

Nedavna studija Marka Surmana i Ketrin Rili (Mark Surman & Katherine Reilly) koju je naručio Savet za istraživanja u društvenim naukama kaže da je "pitanje preuzimanja - korišćenja umreženih tehnologija strateški, politički, kreativno - među najurgentnijim pitanjima sa kojima se građansko društvo suočava u informacionom društvu. Veliko pitanje glasi: šta da radimo sa tim umreženim tehnologijama sada kada im imamo pristup? Po svemu sudeći, velika većina organizacija građanskog društva se bori sa pitanjem kako da oblikuje te alate tako da odgovore na njihove potrebe - da povećaju učinak kampanja, projekata i programa koristeći umrežene tehnologije. Ili, u mnogim slučajevima, jednostavno ih koriste bez razmišljanja o tome gde i kako se te tehnologije uklapaju u politički rad kojem prilaze sa toliko strasti. Ne radi se o tome da te organizacije koriste umrežene tehnologije potpuno bez preispitivanja ili kritike, već pre da ne posvećuju vreme razmišljanju kako bi mogli koristiti te tehnologije na strateški bolji način." (Surman and Reilly, Appropriating the Internet for Social Change, SSRC, November 2003).

Svako ko radi iz unutrašnjosti aparata komunikacije suočava se sa iskušenjem da probleme uočava iz 'tehničke' perspektive kao 'softversko' rešenje. 'Aktivizam novih medija' i, na primer, neke struje anti-globalističkog pokreta često vode ka osećaju samo-dovoljnog proročanstva, odbrani pojedinačnog interesa, mesijanizmu i zanemarivanju 'običnih ljudi'. Mogućnost da kultivišete zajednicu primerenim korišćenjem medija i da postignete rastući uticaj znači da napustite elitističke ili 'avangardne' stavove Umetnika. To znači pristupiti široj javnosti (i razumeti je) uz pomoć starog i najboljeg alata za umrežavanje: 'solidarnosti'. Kultivisanje, oživljavanje i razvoj medija zajednice nisu mogući bez stalne plodne platforme spremne da prihvati hibridne oblike i platforme, koje omogućavaju da se gleda i dosegne izvan granica.

"(Konstantno) biti Mobilan kao Model opstanka"
SLUČAJ NOMAD
Bašak Senova

Mobilnost je utkana u sam čin savremene produkcije, bez obzira da li je percipirana ili ne. Čak i u pre-determinisanim produktivnim procesima u kojima su svi parametri proračunati i stabilni, postoji jedna vrsta dinamike koja omogućuje realizaciju krajnjeg proizvoda. Ipak, to nije samo fizička već i mentalna stvar. Sam čin produkovanja traži pravac koji je konstantno mobilan. Stoga, da bi produkovali - svesno ili nesvesno - neophodno je da vam mobilnost ne bude strana.

NOMAD, sam po sebi, je rođen iz haotičnog stanja mobilnosti. Kao i stanje iz kojega je potekao, uslovi koji su okruživali živote dvoje osnivača su bili definisani tranzicijom. Jedan je bio između stanja privremene autonomije, a drugi je, opet, načinio fizički ali ne i psihološki skok. New York, Ankara, London, Amsterdam i Istanbul su imena upletenih gradova.

Faze istraživanja, uslovi i mogućnosti određuju kvalitet produkcije. Ipak, uvek postoji potencijal da se pronađu bolji uslovi i mogućnosti tako što će se oblast interesovanja i polje produkcije preneti na drugu lokaciju.

Predstava u Gracu, Austrija je postala prvi praktičan dokaz realizacije mobilnosti kao uslova za rad. Nakon shvatanja da uobičajen tim kustosa nije dovoljan u grupu su uključeni grafički dizajneri i arhitekti. Oni su zajednički proizveli izložbu: NOMAD je oživeo.

Akumulativna produkcija je povezana sa više rada i više umrežavanja. Što više stvarate, više unosa(input) će vam biti potrebno. Što više čvorišta na istoj frekvenciji pronađete, više ćete obogatiti produkciju. Ovo se odnosi na rad u mrežno struktuiranom poslu: biti sposoban za skok sa jednog čvorišta na drugo, u moru večito promenljivih čvorišta.

NOMAD ima za cilj da stvara i eksprimentiše sa novim obrascima u sferi savremene umetnosti kroz različite prizme drugih disciplina. Srž formacije čine dizajneri, inžinjeri, arhitekti, kustosi i pisci. Iz ovoga se vidi da je infrastruktura bazirana na tehničkim i teoretskim nivoima, kako bi obezbedila saradnju sa udruženjima umetnika.

Biti mobilan takođe ima i društvenu i kulturnu dimenziju. Tehnička realnost i realnost vezana za produkciju primoravaju na mobilnost, ali ne mogu biti anticipirane ako ne postoji društvena dimenzija. Stoga, mobilnost ne može biti svedena na kompetentne poteze u geografski determinisanom prostoru. Štaviše, društvena oblast je podjednako dinamična kao i tehnička oblast: u percepciji društvene postavke rezultat je spontana promena.

Bilo je jednostavno uraditi vizuelni projekat, čak je i jednostavnije bilo postaviti običnu predstavu u jedan od ''umetničkih prostora'', ali je bilo nemoguće pričati o umetnosti zvuka unutar lokalne mreže. Čak su u izvesnom momentu, imali osećaj da su izgubili osećaj za geografiju. Kada su završili projekat, bio je među prvima u Turskoj. Ipak su uspeli da realizuju ceo projekat tako što su bili fizički i mentalno mobilni... gurajući čvorišta mreže (pushing the nodes of the network).

Šta ako je dinamika i/ili mobilnost odredenog prostora brža od vašeg tempa?
Šta ako je prostor mnogo zamućeniji od vaših konkretnih definicija?

Sada govorimo o Istambulu; to je ogroman, otuđen organizam, koji se konstantno širi, ali i urušava. Svaki pokušaj da se obuhvati ili uđe u trag celosti grada, bio bi prespor u poređenju sa brzinom njegovog rasta. Opstanak je moguć samo ako znate kako da se nosite sa ovim nesigurnim terenom, koji konstantno preispituje samog sebe kroz spontanu i neposrednu postavku disocijacija. NOMAD teče sa ovom realnošću grada.

Vas kontrolišu. Grad u kojem ste...u tom trenutku se kontroliše. Već ste okruženi sa velikim brojem mreža, kao što su sistem identifikacije putem kreditnih kartica, GPS ili centralizovane mreže mobilne telefonije, elektromagnetni talasi i stanice za emitovanje, IP mreže kompjutera i kamere za nadgledanje.

Unutar urbanog konteksta, NOMAD identifikuje neočekivani potencijal "nekontrolisanih aspekata" sistema kao odlučujućih faktora novog slučajnog poretka. Delovi sistema koji ne funkcionišu, ili čak jednostavna greška na grafikonu protoka stvara osobenost. U ovom trenutku ''neispravan aspekt'' postaje snaga koja najviše ugrožava sa najvećim potencijalom za dominacijom nad sistemom.

Nako može percepirati moć kao nešto što se nalazi svuda, bez centra, nadovezujući se na Hardt-a and Negri-ja, nagoveštavajući Deleuze-a i Guattari-ja. Mobilna čvorišta moći bi mogla aktivirati produktivnu grešku u operativnoj logici isušene kugle poznog kapitalizma. Čak i najmanje iščašenje može doseći proporcije od velikog značaja: leptir efekat.

Kroz različita i lutajuća ispitivanja savremene umetnostit, NOMAD želi da razvije sposobnost za proizvodnju sadržaja i prikupljanja materijala i tehnika. Operativna logika NOMAD-a se bazira na povezanosti. Povezujući ideje, projekte, tehnike, funkcionalnosti i lokacija u vremenu i prostoru.

Kontroverzne lokacije, slučajevi i situacije. Stvarati je zahvalnije nego prigovarati ili takmičiti se. Međutim, u procesu stvaranja, prolazak pored statičnih sklopova mozga i svojevoljnih mentalnih prepreka je izazovniji od fizičkih prepreka. Mobilni modaliteti produkcije uvek imaju potencijal da upropaste šeprtljave i predvidive aplikacije koje se proizvode u sistemu.

Slepa mrlja nove kritičke teorije
Beleške o teoriji samo-kolonizacije Edit Andraš

Posvećeno Janošu Harmati

Neslavna teorija samo-kolonizacije Aleksandra Kjoseva (Alexander Kiossev)1 objavljena je deset godina nakon propasti istočnog bloka. Esej pruža tačan opis metafore u upotrebi: "... samo-kolonizirajuće kulture same uvoze strane vrednosti i civilizacijske modele i sa ljubavlju kolonizuju sopstvenu autentičnost kroz te strane modele" i jasno definiše regione na koje bi se teorija mogla primeniti.

Ocrtavajući region koji se ne uklapa u potpunosti u okvir današnjeg post-kolonijalnog diskursa, zbog toga što nije ni kolonizator niti kolonozovani u striktnom značenju reči, nego plovi negde između, Kjosev upućuje na samu srž osnovne kulturne dileme istočne Evrope, tačnije, post-socijalističkih zemalja. Teško je odupreti se osećaju da nije slučajno da se frustracija koja izvire iz uhvaćenosti između dve ekstremne kategorije, pojavila baš u istočnom delu regiona, koji se danas najčešće naziva istočno-centralnom Evropom, pošto se takozvani centralni deo zdušno bavi svojim definisanjem kao suštinskim delom Evrope, ili barem bližim njoj. Nema sumnje da se stvaranje ovog starog-novog identiteta centralne Evrope hrani euforijom integracije u Evropsku Uniju. Ovaj deo naizgled homogene regije za vreme sovjetske dominacije - barem onako kako je to viđeno spolja - počeo je da se odvaja od ostalih ("pravih" Istočnjaka i Balkana) paralelno sa pregovorima o integraciji, preferirajući naziv Centralna Evropa i stabilišući se ustanovljavanjem podržavajućih institucionalnih sistema 3. Ovaj fenomen, po Lariju Volfu (Larry Wolff), funkcioniše "kao politički projekat na način kako je oduvek funkcionisao: kao moralni apel i prebacivanje upućeno Zapadnoj Evropi."4 Javlja se čak i poriv kod "najhrabrijih" da se eliminiše blago razlikovni prefiks "centralna" u korist postajanja samo "Evropskom", ideja koju podstiče sam čin integracije. S jedne strane, to pruža iluziju postajanja ravnopravnim članom zajednice preko noći, što bi rešilo staru dilemu pripadanja odjednom, što naravno ide zajedno sa korisnom kolektivnom amnezijom. S druge strane, postoji veliki strah od cene koja je plaćena: gubitak sopstvenog identiteta, kulturne specifičnosti, i kulturnog nasleđa. Sa najnovijim suprotstavljanjem slavljenju i žaljenjem nad integracijom, vraćaju se u novom obliku stare dobre dileme - univerzalno nasuprot nacionalnom, globalno nasuprot lokalnom, centar nasuport periferiji - čemu možemo dodati najsavremeniju nomenklaturu: standardizacija nasuprot kulturi sa lokalnim specifičnostima.

Što se tiče umetnosti i istorije umetnosti, izraz "liberalna laž modernizma", koji je uvela Grizelda Polok (Griselda Pollock) u vezi sa ravnopravnim doprinosom žena (za razliku od muškaraca) umetnosti u ime univerzalnih vrednosti 5 , lako bi se mogao preneti na umetnost periferije (za razliku od umetnosti centra) Zapadne umetnosti, odnosno na istočnu Evropu. Modernistički diskurs pružio je okvir u kojem je umetnički rad sa periferije mogao plutati u istom moru umetnosti kao i rad iz centra, ako je uspeo da maskira (tj. transcendira) svoju povezanost sa rodom i nacijom na odgovarajući način. To je bila igra balansiranja, kao ples na tankom ledu. Iz kritičke pozicije "istorije umetnosti nakon modernizma", evropski predstavnik novog pisanja istorije umetnosti, Hans Belting, osvrćući se unazad govori o ovoj neravnoteži odnosa moći. "Tokom većeg dela dvadesetog veka, Istok i Zapad nisu imali zajedničku istoriju umetnosti ... Obično zanemarujemo do koje mere smo nametnuli zapadnjački pogled na Istok priznavanjem samo zapadnih tradicija i pisanjem istorije umetnosti tako da isključimo istočnu Evropu."6 Uprkos ovoj samo-kritičkoj analizi vođenoj osećajem krivice, poglavlje ima srećan kraj, ili tačnije viziju iz snova - koja se uklapa u momenat uvećanja koncepta Evrope - viziju buduće istorije umetnosti, koja će biti pisana "iz dva stanovišta ili, takoreći, sa "dva glasa", nadamo se u skladu"7. Kit Moksi (Keith Moxey), američki predstavnik nove istorije umetnosti, veoma svestan post-kolonijalnog stanja i kriterijuma nove kritičke teorije, samo-kritično i samo-refleksivno predlaže sledeće kao način rada u novim kulturnim uslovima:

U optimističkoj sredini jedne nove vrste liberalne utopije, još uvek nas proganjaju sumnje i slutnje da bi skidanje maske sa mita modernizma i razotkrivanje njegove hijerarhijske strukture zapravo dovelo do kompenzirane, revidirane istorije umetnosti, koja bi eliminisala staru kontradikciju centra i periferije, za šta je potrebno samo osloniti se na novi kritički diskurs. Drugačije rečeno, u kojoj meri ova u osnovi anglo-saksonska post-strukturalistička teorija omogućava izražavanje iskustava bivših periferija? Uprkos tome što nova teorija tvrdi da je potrebno "uvesti više raznolikosti u diskusiju" - "neku vrstu kakofonije glasova" koja odbacuje hijerarhije - sama teorija je proizvod dekonstrukcije glavnog toka i kanona zapadne umetnosti i teorije. Čak i njene studije slučaja se odnose na kontekst centra, u koji nije uključena "mučiteljska i mučena istorija umetnosti" istočne Evrope (koristeći izraz Hansa Beltinga). Stoga, nova teorija nije savršeno pogodna za dekonstrukciju ovog marginalizovanog dela modernističkog diskursa. Paradigma modernosti organizovana oko čistih ideja stila, sterilnih kategorija, i proizvodnje inovacije i originalnosti nije mogla da prihvati sve lokalne izraze, varijacije, "prerade", "zakasnele fenomene", pomešane kategorije, i preklapanje fenomena, koji leže izvan poznatih, utabanih staza. Nije lako izbeći zamku kontroverze koja je implicitna kako u modernističkoj univerzalističkoj tvrdnji tako i u njenoj kritici. Iz kritičke pozicije, Hans Belting je protiv adaptiranja zapadnih vrednosti. Pa ipak, navodi da "se privlačnost zapadne kulture na Istoku, gde dugo vremena nije bila pristupačna, pokazuje neodoljivom sve dotle dok ljudi nisu sa njom dovoljno upoznati da bi shvatili kako nedovoljno ispunjava njihova preuveličana očekivanja."9 Njegov stav je dvojak: skeptičan prema "zapadnom čudu" iz kritičke pozicije, i istovremeno, paternalistički prema Istoku iz pozicije duboko ukorenjene kontrole. Ne možete a da se ne zapitate kakve su stvarne reference prema kojima umetnost regiona treba da se meri. Mogla bi još uvek da se tretira ovako: "u poređenju sa zapadom, umetnost u istočnoj Evropi gledano unazad uglavnom izgleda zakasnelo u opštem razvoju i na drugom stupnju razvoja što znači da je vršila neku drugačiju društvenu ulogu, dva uslova koja su rezultat istorijskog nedostatka kontakta sa zapadnim modernizmom"10 - kao eho bezobzirnog stanovišta zapadnog modernizma. Sa stanovišta van tradicionalnih zapadnih granica, mogli bismo apsolutno pozdraviti suptilne analize različitih puteva na koje su krenuli istočni i zapadni modernizam:

Njegova elaboracija različitog puta kojim je krenuo Istok nastavlja se veoma važnim izjavama, koje udaraju tačno u srž nedavne situacije:

Tamo (na Istoku) gde se nije pridružila permanentnoj krizi modernizma, umetnost - a autor ovog eseja dodao bi i teorija - je ostala u stanju nevinosti takoreći, posebno zbog toga što je mogla lako da se opravda svojim otporom prema zvaničnoj državnoj umetnosti... zvanična i subverzivna, još uvek je postojalo ubeđenje u moć umetnosti, što je odavno nestalo na zapadu... progresivna umetnost, koja je bila odsečena od svakog uticaja na javnost, u međuvremenu je postala zvanična kao što je to jednom bila državna umetnost... U svom predavanju "Ko se plaši nove paradigme"12 održanom 2001.godine dalje razrađujem ovaj fenomen. Međutim, s obzirom da potičem iz ovog regiona, ne mogu da delim mišljenje, koje skoro izgleda kao zamišljanje onog što se želi videti u stvarnosti, da je "gubitak modernizma bio traumatičan za zemlje u kojima je služio kao vrata ka evropskoj kulturi"13 , jednostavno zato što ne vidim gubitak modernizma u regionu. Upravo suprotno, on je skoro isto toliko važeći kao što je bio sa nametnutim bastionima u institucionalnom sistemu 14. U vezi sa kritikom kanona i novom kritičkom teorijom - barem u mađarskom slučaju - definitivno nismo na kraju doba nevinosti jer naša istorija umetnosti je daleko od toga da bude posle modernizma. Dok je promena - koju je Belting tačno uočio - koju je učinio evropski modernizam i po mom mišljenju ključna, uzvratila bih da nas posledice ove "čudno obrnute pozicije" - da upotrebim izraz Ane Semere (Anna Szemere), još uvek proganjaju kao jedna od prepreka u pridruživanju internacionalnom diskursu 15.

Neizbežna teorija "samo-kolonizacije", koja potiče iz okvira post-kolonijalne teorije, rodila se u regionu i ubrzo postala pirlično popularna kao parola, naročito među onim retkima kojima nova teroija nije bila strana 16. Aniko Imre optužuje ovu teoriju zbog simptoma postkolonijalnog nacionalizma, koji se proglašava "dobrim nacionalizmom"17. Ja ne bih pojednostavljavala ovaj fenomen na puku novu pojavu nacionalizma, tvrdeći da je njena pozicija i implikacija mnogo zapletenija. Bez sumnje teorija je domaće izrade i - koristeći njenu metaforu - predstavlja samo-izlaganje, koje nije nametnuto spolja. Međutim, rekla bih da je zamka u koju upada iskopana u okviru same strukture nove kritičke teorije. Koristim psiholanalitički okvir u odnosu na Kjoseva, koji poreklo simptoma samo-kolonizacije vidi u traumi.

Ja bih radije dodatno pojasnila da su oni kojima je bilo dozvoljeno da pišu istoriju tretirali kulturu regiona na isti način. Međutim, ne možemo uzeti zdravo za gotovo stav koji nam daju istoričari. Rezultat toga je dupli mehanizam, i često ponavljana vizija se internalizovala u populaciji te kulture. Naravno, taj process prati gubljenje osećaja sopstvene vrednosti, i razvoj kompleksa kulturne inferiornosti. U senci ove psihološke konstrukcije vreba skrivena sumnja da je ceo mehanizam stvoren zarad kontrolora. Kao posledica toga, trauma, po mom mišljenju, proizilazi iz nesigurne i nejasne situacije "između" - koja je dobila ime po terminu Stivena Totošija (Stephen Tötösy)19 "perifernost između". Ona potiče od stalnog premeštanja iz pozicije uključenosti u neuključenost i obratno, ili barem od mentalnog osećaja ovog klatna, a zasigurno ne od jasne pozicije kolonizovanog. Kao što znamo, sve vrste traume plaćaju se dva puta, jer se patnja vraća po drugi put, u najgorem obliku, kroz post-traumatski poremećaj. Ne želim da idem toliko daleko u našem slučaju, ali želim da usmerim našu pažnju na neke prateće efekte traume.

U studijama post-kolonijalizma, pa čak i u svakodnevnoj psihologiji, osnovna je postavka da ljudi koji prežive kolonizaciju ili nasilje pate od nečega što se naziva "mentalnom kolonizacijom". Kada se neka ideologija ili ponašanje koristi da bi tlačila ili oslabila neku etničku ili nacionalnu grupu ili člana porodice, žrtve te ideologije ili ponašanja ga internalizuju i prihvataju kao validno. Ovaj transfer agresije prema drugima može čak da se izokrene i da postane sredstvo daljeg mučenja samog sebe. Viktimologija i studije silovanja pokazuju na osnovu različitih statističkih ispitivanja da se stav "okrivljivanja žrtve" javlja čak i kada je žrtva muško, a pogotovo kada je žensko 20. Kao dalja posledica traume, taj stav uzdrmava same osnove poverenja kod subjekta, uključujući poverenje u sebe i druge. Senka sumnje transcendira kasnije sve odnose. U ranoj fazi takozvanog divljeg kapitalizma nakon političkih promena u Mađarskoj, postojala je velika spremnost da se okrive gubitnici finansijskog i pozicionog restrukturiranja scene. Veliki deo ovog okrivljivanja je poticao od onih koji su mogli uspešno da love u mutnim vodama i koji su želeli da steknu moralnu superiornost. Konačno, postali su nouveau rich i moćni preko noći. Efikasno psihološko sredstvo "okrivljivanja žrtve" dobro je poslužilo da sakrije moralne dileme i osećanje krivice. Ako sistem okrivljuje žrtvu, nema potrebe za daljim preispitivanjima i analizama. I to čak nije kraj. Strategije samo-okrivljivanja kod žrtava seksualnog zlostavljanja, kao proces savladjivanja posledica silovanja, dobro su poznate u psihologiji 21. Po mom mišljenju, upravo taj process sebe imitira u teoriji samo-kolonizacije. Žrtva traume ne može da otrese ograničenje samo-okrivljavanja i ide čak do toga da prihvata odgovornost za situaciju. Kolonijalizam, ili bilo kakva pozicija kontrole - svesno ili ne - strukturno i politički zavisi od tvrdnje o jasnim razlikama između kontrolora i kontrolisanog. Teorija samo-kolonijalizma služi upravo to razlikovanje na srebrnom pladnju i mogla bi biti najprikladnija fantazija dominantnih teoretičara današnjice. Ili, drugim rečima, ona pada u zamku nove kritičke teorije. Ova strategija nudi politiku zakopavanja glave u pesak i ukida svaku mogućnost da se uđe u diskurs i da se prema njemu subverzivno deluje. Dajući novu snagu metafori traume, teorija samo-kolonizacije zapravo udvostručava traumu time što esencijalizuje i fiksira binarnu opoziciju, zatvarajući vrata iznijansiranijoj kritici i analizama. Istovremeno, ona pojačava stare stereotipe o regionu: kulture koje su samo-destruktivne i mazohističke, kojima bol i patnja pružaju zadovoljstvo 22. Moj predlog je da ovaj esencijalizujući dvostruki sistem treba da se promeni zajedno sa eliminacijom starih stereotipa. Veoma mi je stalo da se ode dalje od dihotomije između žrtve i počinioca.

Ne želim da govorim protiv nove kritičke teorije, jer sam svesna kraja teorijske nevinosti. Okvir modernizma ostavlja vrlo ograničenu mobilnost mapiranju terena za stanje "između", ili za one na marginama dominantne kategorije. Međutim, treba da shvatimo da se do danas nova kritička teorija, a pogotovo njena diskurzivna praksa 23 osećala najudobnije tamo gde je postkolonijalna dinamika moći između centra i periferije najslicnija ranijoj dinamici moći, uprkos tome što objavljuje da je takva opozicija eliminisana, i što umesto toga nudi mnogo lokalnih centara. Prema ovoj poziciji između, nije toliko u pitanju mapiranje zavisnosti, već pre mapiranje neznanja, takoreći, i strepnje da se ne uđe u slepu mrlju novog diskursa i ostatka neravnoteže odnosa moći. Postoji hitna potreba da se ta slepa mrlja učini vidljivom, jer će još više biti zamagljena fizičkim činom i psihološkom iluzijom integracije. Postoji još jedan postkolonijalni odnos koji treba uočiti i proučiti: veza između nacija bivše periferije, čiju solidarnost u velikoj meri kvari selektivni sistem Evropske Unije, koji daje privilegije pristupa ili ih odriče. Psihološka cena koju plaćaju novi insajderi je gubitak solidarnosti i osećaja zajedničkog iskustva sa onima koji ostaju napolju.

----------------

1 Alexander Kiossev (1999). Notes on Self-colonising Cultures. In B. Pejic, D. Elliott (ed.) Art and Culture in post-Communist Europe. Stockholm: Moderna Museet. pp. 114-118.
2 Ibid. p. 114.
3 Vidi Centralno-evropski univerzitet (CEU), Budimpešta; časopisi kao što su CENTROPA koja se izdaje u Njujorku; Centralno-evropski kulturni institut, Budipmešta, i njegov časopis European Traveller koji se izdaje u Budimpešti; Praesens. Central European Contemporary Art Review, koji se izdaje u Budimpešti, itd.
4 Larry Wolff (1994). Inventing Eastern Europe: The map of civilization in the mind of the enlightment. Stanford, California: Stanford University Press. p. 156.
5 Griselda Pollock (1996). Inscription in the Feminine. In M. C. de Zegher (ed.) Inside the visible: an elliptical traverse of twentieth century in, of, and from the feminine. Cambridge, Mass.: MIT Press.
6 Hans Belting (2003). Art History after Modernism. Chicago: Chicago Press. p. 54.
7 Ibid. p.61.
8 Predavanje Kita Moksija "Istorija umetnosti danas: problemi i mogućnosti" održano je na Centralno-evropskom univerzitetu u Budimpešti, na kursu letnje škole univerziteta "Istorija i teorija umetnosti nakon kulturnog preokreta" (director kursa: Margaret Dikovitsky), Budimpešta 2001.
9 Belting op. cit. p.56.
10 Ibid. p. 57-58.
11 Ibid. p.54
12 Koncept je prvo razvijen u: Edit András (1999) "Exclusion and Inclusion in the Art World". In: MoneyNations Magazine. The Correspondent. Zürich: Shedhalle. pp. 51. - 52. pp. Dalji razvoj: Edit András (2003), Who is afraid of a new paradigm? The old practice of art criticism of the East versus the new critical theory of the West. Vienna: Selene p. 96 - 104.
13Belting op. cit. p. 54
14 Ágnes Berecz (2003), "The Hungarian patient: Comments on the Contemporary Hungarian Art of the 90s". Artmargins online, www.artmargins.com
15 Anna Szemere (2001), "Western influence and the discursive construction of postmodernity in the cultural debates of postsocialist Eastern Europe". Rad predstavljen na 27.om susretu Društvene teorije, politike i umetnosti. Golden Gate University, San Francisco
16 Sándor Hornyik (2003), "Art historian on the Post-Comecom market". Praesens No. 1. pp.24-29; Katalin Timár (2002), "Is your Pop our Pop? The history of art as a self-colonizing tool". Artmargins online; Iara Boubnova (2000), "From defects to effects. self-colonization as an alternative concept to national isolationism". European Institute for Progressive Cultural Policies. http://www.eipcp.net/diskurs/d01/text/ib01.htlm
17 Anikó Imre (2001), "Gender, Literature, and Film in Contemporary East Central European Culture". Ch. 3. CLCWeb: Comparative Literature and Culture:P A WWWeb Journal http://www.clcwebjournal.lib.purdue.edu
18 Kiossev op. cit. p. 114.
19 Imre op.cit. Ch. 3.
20 Patrick C. L. Heaven, John Connors, Annelie Pretorius (1998), "Victim characteristics and attribution of rape blame in Australia and South Africa". The Journal of Social Psychology 138. pp. 131-3
21 Gulotta, G. and de Cataldo Neuberger, L. (1983) A systematic and attributional approach to victimology. Victimology, 8, pp. 5-16.
22 Vidi: Rancour-Laferriere, Daniel (1995), The slave soul of Russia : moral masochism
and the cult of suffering. New York : New York University Press
23 György Csepeli, Antal Örkény, and Kim Lane Scheppele (1996) "The Colonization of East European Social Science," Social Science 63.2. pp. 487-510; vidi takođe: András op. cit.

MXHZ.ORG/ PAMFLET ZA POVEZANU ESTETIKU
Guy Van Belle (NL/BE)

u 21-vom veku niko neće biti jednak, ali će izbor između raznih stvari biti radikalno sveden na dražesnu jedinicu svih kontradikcija, a sve zbog toga što samo-referentnost pretvara sve i svakog u sinonim

u 21-vom veku će sva politika biti samo o konzumerizmu, a ovo se može uporediti sa tim kako sistem ''kupovine iz fotelje'' funkcioniše, stoga po svojoj prirodi uvek nezadovoljavajuće

u 21-vom veku će celokupno ekspresivno ponašanje, uključujući tu i sve vrste umetnosti, biti samo hobi u poređenju sa baštovanstvom, i stoga uvek zadovoljavajuće

u 21-vom veku će podela između korporativno bazirane savremene kulture i samo-organizovane kontra-kulture biti još radikalnija nego danas, ali će ih bit vrlo lako zameniti u medijskom prezentovanju

u 21-vom veku kustosi sa obe strane će biti kao menadžeri banaka danas, svesni klijenata i komercijalne vrednosti njihovih proizvoda, i uvek spremni za novo povećanje cena, znaće kada da organizuju veliku rasprodaju ili da odaberu pravu izložbu sa on-line kataloga

u 21-vom veku individualizam će biti potpuno zamenjen raznim oblicima skrivene saradnje ali će imati više od jednog imena

u 21-vom veku sva umetnost će imati festivalsko ime

u 21-vom veku sadašnji umetnici će se okupljati u posebno dizajniranim prostorima da razmišljaju o budućnosti objektifikacije i depersonalizacije, logičnog nastavka onoga što danas vidimo u muzejima, školama i galerijama

u 21-vom veku novi umetnici će se okupljati na disperzivnim lokacijama da stvaraju originalne tehnološke artefakte koji su nezavisni i ekspresivni i koji mogu komunicirati jedino međusobno, logičan nastavak onoga što se danas dešava u medijskim laboratorijama

u 21-vom veku će sve vrste teatra imati podjednaku nostalgičnu notu koju danas ima cirkus, i na neki način predstave i performansi organizovani u takvim prostorima će u velikoj meri ličiti na multimedijski vodvilj i instalacije café chantant

u 21-vom veku ne-telesni ljudi će proizvoditi sve vrste retoričke komunikacije, ali ne govoreći ništa

u 21-vom veku će se samo ne-telesni ljudi baviti svom naukom, ali ništa neće pokazati

u 21-vom veku jedino ne-telesni ljudi će razmišljati o umetnosti, ali neće o njoj pisati

u 21-vom veku telesni ljudi će imati iste odnose koje imaju i sad, stoga će imati iste nerešive probleme u ličnom razvoju

u 21-vom veku ne-telesni ljudi će eksperimentisati sa emotivnim odnosima zasnovanim na ekspresivnosti, saradnji, ali i na objektifikaciji i depersonalizaciji kao sastavnom elementu njihovog identiteta i kao osnovnog sredstva za izražavanje emocija i ekspresivnosti

u 21-vom veku sve granice i hijerarhije će biti proizvedene samo od strane konzumentskih mreža

u 21-vom veku lutajući umetnici će prelaziti te granice iz konzumentskih razloga da bi se iznova pojavili kao ne-telesni ljudi na nedefinisanom mestu artificijelne mreže sa hitnom potrebom za ekspresijom putem saradnje, ponovo nestajući nakon zadovoljenja

u 21-vom veku će postojati debate samo o politici, konzumerizmu i korporativno baziranim atrefaktima kulture, ne o onome što čine ne-telesni ljudi

u 21-vom veku nova umetnost će biti percepirana tek kada telesni ili ne-telesni ljudi razviju novi algoritam

u 21-vom veku društvo će nestati u algoritamskim kombinacijama i disjunkcijama

u 21-vom veku će infra-tanka površina sve pojave činiti neometajuće učtivim, a svi fragmenti koji leže ispod te površine će biti obrađeni(gotovi) ali se onjima neće raspravljati niti će biti pokazani

u 21-vom veku individualci će govoriti u množini, a grupe u jednini

u 21-vom veku telesni i ne-telesni ljudi neće govoriti "hajde da pričamo o tome, gde i kada?", već"hajde da probamo ove stvari sada zajedno"

u 21-vom veku sva stvarna umetnost će biti realtime, apstraktna, algoritamska, dinamički promenljiva kroz vreme, destruktivna(destructible), inovativna, performativna i povezivaće telesne i ne-telesne ljude putem heterogenih mreža

u 21-vom veku sva stvarna umetnost će biti bez identiteta i puna nade

kako bi sa svim ovim izašli na kraj, stvorimo odmetničku teritoriju 75 cm iznad zemlje i ne višu od 125 cm. Nastupajmo tu iznova i iznova. Nakon toga sve prebrišimo i počnimo ispočetka. Učimo iz prethodnih iskustava. Učimo i napredujmo. Napredujmo samo u eksperimentu. Napredujmo samo ako nismo sami. Samo napredujmo.

mxHz.org 040404

Politika prostora
Nina Cegledi

Polje proksemike - nauke o korišćenju prostora kao aspekta kulture - ustanovio je šezdesetih godina prošlog veka antropolog Edvard T. Hol (Edward T. Hall). On je uočio da ljudi iz različitih kultura, ne samo da govore različitim jezicima već, što je možda još važnije, različito strukturiraju i doživljavaju prostor, te stoga nastanjuju jasno različite senzorne svetove (Hall, 1966). Kompleksnost proksemike, koja se uglavnom formira van naše svesti, obuhvata fizičku distancu koju održavamo u susretima sa drugima. U knjizi o prostornoj percepciji pod nazivom "Skrivena dimenzija", Hol detaljno opisuje proksemiku, dajući klasifikaciju širokog raspona, od intimnih i ličnih do javnih prostora. Čini se da se u tranziciji od intimnih do javnih prostora dešava nekoliko važnih senzornih promena, koje su kulturno uslovljene i arbitrarne. Interesantno je napomenuti da je Hol još pre tri dekade uočio da su se društvene razdaljine modifikovale usled upotrebe komunikacijskih i vizuelnih sredstava. Shodno tome su se pojmovi "privatnog" ili "ličnog" prostora, kako smo ih ranije znali, promenili. Danas se ove promene jasno vide u našem svakodnevnom životu, u intimnoj a ipak javnoj upotrebi mobilnih telefona i drugim oblicima komunikacije elektronskim putem.

Trideset godina nakon što je Hol objavio svoje studije o proksemici, javlja se obnovljeno interesovanje za pitanja prostora u raznim društvenim naukama. Antropolozi su pokrenuli promenu paradigme kako bi u prvi plan postavili prostorne dimenzije kulture nasuprot drugim razmatranjima. Obimne studije ličnog i javnog teritorijalnog ponašanja pružile su nova objašnjenja u vezi sa prostornom percepcijom van domena ličnih i kolektivnih prostornih razmatranja. Zahvaljujući brzom napretku globalizacije i njenim posledicama, pojava takozvanog globalnog, transnacionalnog i translokalnog prostora privukla je posebnu pažnju. Globalni i transnacionalni prostor u ovom kontekstu zamišljen je kao prostor koji omogućava slobodan protok ideja i roba, ljudi i usluga, kapitala i tehnologije, što doprinosi preispitivanju države-nacije kao teritorije ili prostornog entiteta. Kao posledica toga, pojam globalnog prostora čvrsto je povezan sa ekonomskom transformacijom, dok kulturna globalizacija, koja uključuje određene oblike migracije, vodi ka pojavi translokalnog prostora. Primećeno je da brza pokretljivost specijalizovanih, stalno mobilnih radnika, tehnologa i birokrata često doprinosi pretvaranju nekih gradova (ili mesta) u translokalitete, odvojene od svog nacionalnog konteksta. Rezultat toga je da aspekti migracije i njen odnos prema stalno promenljivim kartografijama predstavlja novi izazov u smislu prostora i teritorijalne vezanosti.

Studije dijaspore, izbeglica i izmeštenih osoba poklanjaju novu pažnju teritorijalnim aspektima identiteta, naročito zbog toga što istraživanja prostora kao mesta sukoba otkrivaju snažne veze između značenja mesta i identiteta. Iako je kapital postao pokretljiviji i time u određenoj meri besprostoran, na drugim mestima je postao teritorijalniji kao rezultat neujednačenog razvoja. Manuel Kastels (Castells) opisuje ovu transmutacija u svojoj analizi dvostrukog grada, u kojem "prostor tokova" zamenjuje lokalno značenje mesta (1989). Polje na kojem se vode diskurs prostornih identiteta i politika prostora je široko, te marginalizovane grupe mogu da ospore i zaista osporavaju legitimitet stereotipa. Sporno je da li teritorijalni identitet može biti važniji za državni aparat nego za pojedinca pošto su mnoge grupe (i pojedinci) već razvile ne-državne oblike organizacija, interesnih grupa i transnacionalnih privrženosti. Arjun Appadurai, pišući o translokalnim prostorima i mobilnoj suverenosti, navodi da "privrženost često navodi pojedince da se identifikuju sa transnacionalnim kartografijama, dok ih privlačnost državljanstva vezuje za teritorijalne države. Ova mesta razdvajanja pokazuju da je teritorija, koja je nekada bila zdravorazumsko opravdanje legitimiteta države-nacije, sada postala ključno mesto krize suverenosti u transnacionanom svetu" (Appadurai 2001).

U određenom smislu koncept "nacije" je zamišljena stvar. Stoga se tvrdi da će nas, ne samo praktične stvari već i imaginacija, preneti dalje od koncepta države-nacije ka ozbiljnom razmatranju alternativnih ideja uključujući i pojam transnacionalnog prostora. U međuvremenu, teritorijalni nacionalizam je u porastu i nacionalne granice sa naizgled slobodnim tokom ljudi (i roba) mogu se smatrati propustljivima za jedne, ali ostaju kontrolisane za druge. Potvrđeno je da transnacionalna ekonomija sa jedne strane podržava samosvojne lokalitete, dok istovremeno prostorni oblici koji se sada pojavljuju pojačavaju značaj homogenizovanih prostora kao što su fleksibilni kapital, kretanje radne snage, globalni informacioni grad i prostorne mreže. Kao rezultat toga, proces kulturne globalizacije restruktuira svakodnevne živote, upravlja mobilnošću i stvara nove transnacionalne prostore. Kritično prostorno pitanje u globalnim debatama jeste deteritorijalizacija mesta rada i zajednice kao nusproizvoda ekonomskog restrukturiranja (Sasken 1991).

Akhil Gupta u svojoj analizi transnacionalnih identiteta (2001) tvrdi da su "menjajuća globalna konfiguracija post-kolonijalnosti i pozni kapitalizam doveli do novog pregrađivanja i upisivanja prostora". On dalje sugeriše da ovaj razvoj ima snažne posledice za koncept imaginarnih domovina i/ili zajednica, koje su u procesu tekuće transformacije zadobile nov značaj. Gupta u svojoj analizi poredi Pokret nesvrstanih sa Evropskom zajednicom. On tvrdi da zajedničke osobine koje povezuju razvoj imaginarnih transnacionalnih zajednica često zahtevaju sisteme i ikone slične onima koje čine nacionalizam - kao što su zastave, ustavi, slabljenje trgovinskih barijera, ukidanje viza, državna birokratija i sistem političke reprezentacije.

Detaljna istorija Pokreta nesvrstanih je van okvira ovog teksta.

Dovoljno je reći da počeci ove grupe potiču od sastanka 1955-te u Indoneziji, na kojem je učestvovalo 29 nacija. Sastanak Nehrua, Tita i Nasera 1956-te na Brionima u Jugoslaviji, označio je korak dalje. Zvaničan početak Pokreta nesvrstanih usledio je 1961-ve na Prvom samitu nesvrstanih održanom u Beogradu. Od samog početka određeni nesklad između proklamovanih ciljeva Pokreta (suprotstavljanje neo-kolonijalizmu, imperijalizmu i rasizmu) i političkih realnosti rodio je stalnu kontroverzu. "Pesma nesvrstanog sveta", album izdat 1987-me u Beogradu, na čijem omotu se nalaze fotografije vođa 25 nacija koje su učestvovale na samitu 1961-ve, pruža interesantan ključ za razumevanje jednog dela retorike povezane sa Pokretom. Tekst prve strofe je sledeći:

U okviru Evropske zajednice (o kojoj ovde diskutujem samo u odnosu na ovo poređenje), slabljenje trgovinskih barijera, putovanje bez viza, trans-evropska birokratija, slobodno kretanje radne snage i zajednička valuta nalikuju na homogenizovanu, preoblikovanu državu, pa ipak karakter pojedinačnih država se nekako održava. Pitanje ostaje: kako će se u ovom novom prostoru postići sličnost jednakosti? Kako će se kulturne razlike, koje su tokom istorije ugrađene u nacionalne tradicije, uskladiti kada se jednom stare granice izgube, čak ukinu? Hoće li nacije kako ih danas poznajemo predstavljati hegemonijski oblik prostorne organizacije u post-modernom svetu? Dok Evropska zajednica sada gleda unazad na decenije uspeha, dajući vremenski okvir za rešavanje važnih pitanja - tekući proces uvećanja ponovo uvodi ova razmatranja u fokus.

Poredeći dostignuća Evropske zajednice sa postignućima Pokreta nesvrstanih, Gupta zaključuje da Pokret nesvrstanih nije uspeo da ostvari "iste veze solidarnosti koje povezuju narode, lokacije i prostore koje je Evropska zajednica uspela da stvori". Stoga preoblikovanje prostora u kontekstu EU može voditi ka konačnom razvoju alternativne hegemonijske formacije prostora, u kojem su kulturno različiti senzorni svetovi, uključujući translokalnost, bolje uskladeni.

Bibliografija

Topolitika dvostruke spoljašnjosti
Katherine Carl i Srđan Jovanović Vajs

SJV: Nalazimo se ispred novog zaokreta u tranziciji, koju karakteriše rastuća virtuelnost i nova globalna poravnanja, nastala kao rezultat uvećavanja Evropske unije. Istorija umetnosti i arhitektura se nalaze u zanimljivoj poziciji; kroz njih mogu da se posmatraju i interpretiraju novi urbani uslovi izvan EU. Radi se o izjednačavanju gradova koji do danas nisu imali mnogo toga sličnog. Zahvaljujući EU koja tumara prema topografijama Istoka, takva mesta su iznenada u vezi. Ona stvaraju svoju sopstvenu spoljašnjost prema ujedinjenju. Uzmimo dve tačke iz spoljašnjosti EU kao što su Novi Sad i Njujork, tako blizu i tako daleko. Zanimljivo je da sada postoje mogućnosti da se poveže grad koji je toliko veliki, sa gradom koji je prilično mali.

KC: EU koja raste: da li će dostići svoj spoljašnji limit, da li će se pokidati, puci ili probušiti? Ili je Evropska unija elastični univerzum? U pravu si. U odnosu prema unutrašnjoj konstelaciji Evropske unije, nova spoljašnjost tek što nije stvorena. To ne mora da znači da se radi o svesnom repozicioniranju prema EU. Začudo, SAD su sada izvan ove šeme, iako sebe često vide u samom centru. Na taj način se susreću sumnjive kombinacije i postavlja se pitanje ko se sa kim i gde neočekivano sreće "napolju"? Ako bi se, po američkom slengu, na ostatak sveta gledalo kao na "spoljašnjost," unutrašnjost EU zvučala bi kao zatvor, iako bi na EU moglo pre da se gleda kao na tvrđavu dobrovoljaca. Prema američkoj imaginaciji, Evropa bi više ličila na luksuznu, izolovanu zajednicu. SAD bi bile iznenađene da čuju da Balkan nije jedini izostavljen iz Evrope. Zahvaljujući uzdizanju nove klasne podele u EU i jačanju Eura, SAD takođe mogu da se nađu potpuno izostavljene. Moguće je da će upravo to imati pozitivan efekat na slabljenje binarnih načina razmišljanja o SAD, i na napuštanje parohijalnog načina razmišljanja u SAD.

SJV: Zatvori su i dalje pragmatični, dok se, sa druge strane, dobrovoljno zatvaranje rađa iz žudnje. EU zna kako da uhvati pragmatizam drugih u žudnji za pripadanjem uniji i da ga poveže sa simbolom majke država-nacija sve od Klasične Grčke do danas. Međutim, EU ne uspeva da barata sa nestabilnošću, gde se nalaze izvori nove inteligencije, inovacije i nova sredstva. Nestabilnost predstavlja pretnju za EU zbog spuštanja standarda primene oštrih pravila koja se, sa druge strane, promovišu kao "mekani" i "blagi" zakoni dobrog života. Oštra pravila, poželjna za ekonomsku stabilnost, nalaze metaforu u arhitekturi čije su slike odštampane na evropskim novčanicama. Novčanica od 500 Evra promoviše savremenu arhitektonsku fasadu [ili kako bi ona trebala da izgleda]. Ako se pažljivo pogleda crtež fasade na novčanici, ona je bliža bankarskoj nego građanskoj arhitekturi, bliža ogledajućim administrativnim zgradama nego arhitekturi pozorišta, muzeja ili galerija. Izgled fasade nagoveštava gostoprimstvo, ali je fiktivan posetilac zaustavljen odrazom u staklu, sa kog se ocrtava apstrakcija jedne solidnije fasade preko puta ulice. Ili možda u ovom slučaju ukazuje na desno od našeg pogleda, možda time ukazujući na Istok, tamo gde se zgrade još uvek grade grubo, od kamena? Ovaj slučaj odraza govori o jedinstvu sa unutrašnje strane stakla, koje je zasnovano na novcu i pragmatizmu. Iznenađenje nije u tome da je EU odabrala fasadu banke kao simbol jedinstva arhitektonskog i monetarnog sistema. Iznenađenje je u nategnutom pragmatizmu ovog izbora, ne samo zbog toga što je stakleno-čelični izgled nastao u SAD, nego zato što se do sada mislilo da je pragmatizam sam po sebi deo američkog nasleđa.

KC: Da li je novi pragmatizam znak tihe Amerikanizacije EU? Konašno iskorišćavanje pragmatizma za sopstvene potrebe, sada kada je i EU osetila moć svog sopstvenog konzervativizma? Šta više, na šta liči spoljašnjost EU tamo gde Buš nije ni "kralj sunca", a ni nevidljivi/nepotrebni/nestali čuvar zatvora u centru panoptikona? Zahvaljujući širenju nestabilnosti u drugim zemljama sa kojima deli status spoljašnjosti, SAD je otvorio vakuum moći i upravljanja, umesto da odgovorno zauzme spoljašnjost. Da li će SAD jednostavno da bude vođa "divljih" zemalja izvan EU? Ili (u šta više verujem), Buša zaista nije briga za rastuću konkurenciju u vidu konzervativaca i kapitalista iz EU, jer se tako samo povećava broj partnera na tržištu. Neo-liberalizam postaje sve jači i rašireniji. I to ne samo unutar EU, već sve više izvan nje, udvostručen podelama svoje spoljašnjosti. To je onaj pravi američki stil oslobođenja u smislu liberalizacije - naravno, u svom najpragmatičnijem obliku.

SJV: Misleći o oslobođenju, dotičemo se novog carstva dvostrukih standarda kreiranih za različite topografije i različite političke sisteme izvan EU. U svemu tome kao da se pojavljuje novi hibrid koji bi mogao da se nazove "topolitika." Topolitika je hibrid - ponaša se različito u svakoj novoj situaciji. Inflacija identiteta, ličnih i kolektivnih je osobina topolitike: jedan je dva, dva su mnogi, koji se dalje množe. Dok korporacije zavise od slepe upotrebe jednog ili nekoliko strogih brendova, topolitika omogućuje malim grupama i pojedincima da emituju stotine identiteta, i odaju utisak velikih organizacija. Virtuelna velićina omogućuje pristup informacijama sa više strana, pristup znanjima koja su tu oko nas, ali nisu dovoljno iskorišćena.

KC: Iz naše pozicije potpune zavisnosti u ovom primarno neo-liberalnom svetu kopanje po nedovoljno iskorišćenim lekcijama o političkim i društvenim formama može da bude "produktivno." Uzmimo komunizam. Ova vizija na kraju nije imala prostora da se razvije i prerano se odustalo od nje, pre nego što je bilo prilike da se istraži sa zadovljstvom i/ili produktivnošću.

SJV: Razmišljajući o uslovima koji stvaraju potrebu za topolitikom, uzmimo paralelne primere vladavine novca u Njujorku i nestale vladavine Marksizma u Novom Sadu. Kapitalizam je već počeo da uči od Marksa. Savremena podela profita u liberalnom kapitalizmu namenjena srednjoj klasi, zasniva se na Marksovoj kritici ekonomije. Prilika za "slabu" silu je da pokuša da kapitalizuje na decenijama učenja komunizma kao projekta budućnosti: da kapitalizuje na Marksu.

KC: Ne treba biti nostalgičan, ali naviknuti na kvazi stanje "post-tranzicije" u Srbiji i "post-rata" SAD-a u Iraku ovih suprotnih post-utopija, još uvek stremimo prema neophodnim stvarima da bi zdravo društvo moglo da funkcioniše. "Post" stanje je delom zasnovano na kombinaciji laži i rizika. Da bi izašli iz ćorsokaka pragmatizma, koji na kraju uvek završi kao elasticna forma liberalizma, vidimo kako je "post" stanje zamenjeno lažima - bilo da se radi o ratu, tranziciji ili utopiji. To je očigledno plod žudnje koja nas podstiče da i dalje preuzimamo rizike.

SJV: Kako da se zaobiđu rizične laži neo-liberalizma i laži o rizicima nestalog komunizma? Elastičnost topolitike je u tome da ne odbacuje neostvarena obećanja, već da ih reciklira. Zbog toga smo u mogućnosti da neke od njih ponovo promislimo i ponovo odigramo. Na primer, kao što bi bile ekonomske teorije dvojice ne-ekonomista, koji ne bi mogli da budu u većoj suprotnosti: George Bataille i Buckminster Fuller. Batailleva inverzna teorija ekonomije zasniva se na upotrebi i raspodeli otpada u pravom i prenešenom značenju kao i na strategiji rasipništva. Fullerove političke ideje zasnovane su na manipulacijama atlasne geografije radi pre-usmeravanja globalne korporacijske moći u korist društva. Začudo, obe su teorije moguće. Ako bi se ove futurističke ideje iz prošlosti odigrale u savremenom okviru transparencije, tretirane topolitički, mogle bi da rezonuju međusobno i stvore novo polazište za arhitekturu. Topolitička arhitektura bi mogla da iskrsne kao nova peer-to-peer urbana situacija, gde svako, kao deo mreže proizvodi i deli energiju i informacije. Fuller bi na taj način bio ugrađen u topolitici deobe efekata globalizacije, dok bi Bataille mogao da se iskoristi da bi se raskomadale status-quo političke slike.

KC: Ovaj primer je koristan da se razmisli o tome kako nove pojave samo-organizovanja mogu da se uče od, ali i da istovremeno budu različite od samoupravljanja u Jugoslaviji i od hiper-individualizma u SAD. Primer nam govori o tome kako da se upotrebi sniženje standarda, koje je u nekim sredinama ponekad veoma poželjno. Možda bi već usađeno Marksovo istraživanje i analiza kapitala u kapitalističkoj areni, mogla da baci svoju senku nazad na budućnost onih mesta gde je Marksizam bio dominantan.

SJV: To znači staviti Marksizam na tržište, sa ili bez zarade. Topolitički trik bio bi kako da se kapitalizuje na razmeni niže vrednosti, kao što je Marksizam u poređenju sa, recimo, post-strukturalizmom. Pogledajmo Njujork. Njujork je poznat po uspešnoj prodaji nižih standarda života celom svetu. Novi Sad bi mogao da kapitalizuje na sopstvenim nižim standardima, ako bi uspela prodaja spuštanja standarda državama iz EU, kao servis opuštanja njihovih previsokih normi. Tako je nedavno think-thank grupa iz Roterdama - AMO, pozvana da redizajnira srpski identitet, predložila sličan trik.

KC: Kapitalizacija na nižim standardima nije zasnovana na neispunjenim komunističkim ili kapitalističkim žudnjama. Ona je hibrid novih načina u pristupima svakodnevnom životu. Topolitika hibrida je rezultat svrstavanja, razmene i zamene stvari i tradicija koje nisu dostigle visoku vrednost tokom prethodnih sistema, iz dvostrukih spoljašnosti nove EU, kao što su SAD i Srbija.

SJV: Gledajući iz ugla dvostruke spoljašnjosti, od koje bi da stvorimo jednu, iskušenje je u tome da se razmena odvija u oba smera. Cilj je da se kapitalizuje povećanje broja duplih standarda u istom broju u kom EU stvara duple standarde za insajdere i outsajdere. I Njujork i Novi Sad su spoljašnjost. Njujorška potreba za dominacijom ima mnogo više šanse za uspeh na globalnoj sceni, da se pokaže kao jedini grad na svetu. Ključ za mali grad kao što je Novi Sad, da bi se pojavio na mapi, je da kapitalizuje svoju poziciju na dupliranju standarda koji su u vezi sa žudnjom za pripadanjem EU. Istovremeno, mnogo veći partneri kao što bi bio Njujork, pojavili bi se na mapi u dopadljivijem obliku.

KC: Koje su vrednosti koje istoričari umetnosti i arhitekte mogu da proizvedu, ako bi bili zasnovani na inverziji duplih standarda? Saradnja je uvek bila u senci konkurencije. Projekti društvenog napretka uvek su gubili od strane šema koje su stvarale čisti profit.

SJV: Topolitika bi mogla da preokrene tradicionalno utemeljene standarde kao što je, na primer, konzervativno mišljenje da unutra automatski znači bolje i da jedino ako unutrašnjost može da ima pristupa boljim standardima. Ako se spoljašnjosti spoje u mrežu, igra bi ličila na scenu gde su David i Goliat zajedno na pikniku izvan zapečaćene arene, ne zbog sličnosti, već zbog najizraženijih različitosti. David i Golijat se ne bore, oni veoma dobro vide da ili/ili situacija između topografije i politike ne funkcioniše. Topolitička igra ih spušta na travu, na mekanu i opuštenu platformu.

KC: Tačno tako. Dvostruka spoljašnjost zavisi od novog mesta, koje je, u stvari, treća pozicija. Ona ukazuje na nove vrednosti koje su za razmenu - otvorenu, slobodnu i odgovornu. Moramo težiti ka stanjima koja su ispunjena ovim nabojem.

Katherine Carl

Srđan Jovanović

BORDER04
Prelazeći granice iz Stvarne u Virtuelnu Evropu
Razmena unutar i izvan centralne i istočne Evrope. Florian Schneider

Svako, ako i ne zna ništa drugo, zna da će Evropa promeniti svoj oblik na prelasku iz jednog dana u drugi, 1. maja 2004, kada će novih deset država pristupiti Evropskoj uniji. Strah i nada postoje iz jednog prostog razloga: izgleda kao da neke granice nestaju. Ovo je zvanična verzija ili polu-istina, ako hoćete.

Ali šta će se zaista dogoditi? Gde se granice premeštaju i kako ovakav razvoj događaja utiče na ljude koji su radili i živeli od granica, uz granice, protiv granica ili preko granica?

U sledećih nekoliko meseci, nezavisna međunarodna interdisciplinarna komisija će početi sa istraživanjem realnosti oko novih evropskih granica: medijski aktivisti koji deluju protiv granica, filmski i video stvaraoci, fotografi, DJ-evi i VJ-evi, umetnici, naučnici i istraživači, pokrenuće seriju dešavanja koja okružuju, zaobilaze i perforiraju granice Evrope.

BORDER04 je virtuelno putovanje duž obe strane granica proširene Evropske unije, od Balkana do baltičkih država. BORDER04 će povezati i spojiti projekte, aktivnosti i debate o migracijama i proširenju granica Evropske unije. Diskutovaće se o pitanjima mobilnosti, mobilnim tehnologijama i slobodi kretanja i slobodi komunikacije. Ispitaće se proporcije do kojih će se umrežavanje razviti u budućnosti, njegov uticaj na ljude koji žive unutar granica EU, i onih koji su prethodno, privremeno ili za stalno van njenih granica.

BORDER04 je nastao iz pokreta koji je organizovao i promovisao kampove bez granica (Noborder Camps) u proteklih šest godina. Kada je u julu 1998. nekoliko hiljada aktivista postavilo svoje šatore i pripremilo se za desetodnevno kampovanje blizu Goerlitz-a - samo nekoliko metara od granicne reke Neisse - dogodio se presedan i tokom sledećih godina broj letnjih kampova duž spoljnih granica Evropske unije se umnožio.

Ipak, sve to se nije dešavalo samo zbog logorske vatre i romantike. Umesto ''Povratak prirodi'', moto je bio ''Hakirati granicu!''. Karakteristika graničnih kampova je to što su imali multiplu strategiju koja se sastojala od razmene znanja, sposobnosti, iskustava i političkih debata - manje više tradicionalnog političkog obrazovanja koje se dešavalo na udaljenim mestima - i direktnim akcijama sa ciljem da se prekine svakodnevni uobičajeni režim rada granice.

Do sada se desilo više od 25 ''Kampova bez granica'', lociranih što je bliže moguće pravoj granici: još od prve beta verzije na nemačko-poljskoj granici 1998, do zajedničke evropske u Strazburu 2002 sa nekoliko hiljda učesnika; od Tihuane na severozapadu Meksika do Vumere u australijskoj pustinji; od međunarodnog aerodroma u Frankfurtu sa svojim kaznenim centrom na ničijoj zemlji, do centralnih baza podataka o strancima u Kelnu; od Tarifa na ulicama Gibraltara do Frassanita na ulicama Otranta.

Prošle godine tokom trajanja ''Kampa bez granica'' u malom gradu u Rumuniji, desilo se nešto zapanjujuće. Sasvim slučajno, neki mladić je prošao pored kampa. Radi za korporaciju koja proizvodi hardver za brendirane kompanije koje prave elektronske komponente u blizini mađarsko-srpske granice.

Ispričao je priču o neuspelom pokušaju da ujedini sve radnike u sindikat, opisao je začarani krug sa ogromnim simboličkim značenjem. Uhvaćeni u zamku lokalizma, svaki pokušaj da se samo-organizuju nije vodio ničemu sem još većoj afirmaciji i povećanju moći korporacije koja radi na globalnom nivou i koja konstantno ucenjuje radnike i preti da će zatvoriti fabriku i preseliti proizvodnju u drugi deo sveta.

Nekoliko nedelja kasnije, grupa aktivista ''Kampa bez granica'' se vratila u Rumuniju da bi intervjuisali poljoprivrednike koje su upoznali ranije. Radnici su upravo dobili spor protiv nemačkog farmera, koji odbijao da im da nadnicu i ucenjivao ih njihovim ilegalnim statusom. Za neupućene, ova priča deluje iznenađujuće. Zašto onda ne podeliti ovakva iskustva sa drugima koji žive pod istim ili sličnim uslovima?

Da li su ova dva slučaja samo izuzeci, ili su primer toga kako se treba odnositi prema problemima duž i preko spoljnih granica Evrope? Najverovatnije ovo drugo. Iz oba ova razgovora rodila ideja da je možda vreme da se preoblikuje koncept ''Kampa bez granica''.

Političke zasluge za stvaranje prvobitnog koncepta su odavno zastarele. Činilo se da ima smisla razmišljati o ponovnom, sada radikalnijem lansiranju u skladu sa različitim kriterijumima. Radije istraživanje nego protest; eksperimentisanje sa nepredvidivim pokretima i mobilnošću, nego recikliranje isuviše predvidive gramatike binarnih sukoba; pokušaj stvaranja najveće moguće otvorenosti i znatiželje, nego statičan i hermetičan stav.

BORDER04 je zajednički okvir za određeni opseg lokalnih i udaljenih, mobilnih i statičnih aktivnosti koje će se desiti na leto 2004. godine. To je modularno, privremeno i taktičko udruženje različitih mrežnih i novomedijskih inicijativa, sa istočnih, zapadnih, južnih i severnih delova Evrope.

1. Tragom migracija radne snage

2. Mapiranje međuprostora

3. Prelazak granica iz stvarne u virtuelnu Evropu

A Istraživanje:

Kako bi istražila subjektivitet nove generacije Evropljana i konstitutivnu moć mladih ljudi umreženih širom granica, istraživačka ekipa će raditi na često postavljanim pitanjima: Kako redizajnirani režim evropskih granica menja svakodnevni život ljudi u oblastima novih granica? Koje su priče, iskustva i želje ljudi koji žive sa ove i one strane nove zvanične granice, a usred virtuelne Evrope? Kakvi su uslovi života ljudi koji se kreću? Koji se kreću u ilegalu ili u neizvestan posao ili u pritvor? Kako se radnici fabrika koje se nalaze na svetskom tržištu bore i organizuju unutar i van nove spoljašnje granice Evrope? B Radionice:

C Performansi:

Kako bi se predstavile slike i priče novonastajuće evropske kulture koja se formira oko pitanja infromacijskog društva i transnacionalne mobilnosti, B04 će predstaviti izložbe, projekcije i performanse na javnim mestima, a sve u tesnoj saradnji sa lokalnim i internacionalnim umetnicima i institucijama. D Dokumentacija:

Kako bi se javno dokumentovala iskustva, poznanstva, rezultati i dostignuća projekta, u realnom vremenu ili skoro realnom vremenu, Internet povezanost je jedno od glavnih pitanja. Za tu namenu, projekat će biti podržan posebno opremljenim kombijem, koji obezbeđuje satelitsku vezu velike širine propusnog opsega. Korišćenje svih dostupnih medija, od štampanih preko radija i videa različitih formata u stvaranju jedne real-time dokumentacije, ima za cilj unapređenje dijaloga i interaktivne komunikacije. BORDER04 je virtuelni projekat utoliko što bi trebalo da bude drugačiji od onoga kako je u početku zamišljen. Ovaj projekat je otvoren, u razvoju, aktualizujući virtuelnosti pokreta, dan za danom, pokret po pokret, korak po korak. To je eksperiment koji istražuje različite koncepte mobilnosti i njen efekat na delanje, aktivizam i umrežavanje.

Nova Evropa / Pax Europeana

100 kilometara od nove Evropske granice, umetnici i medijski aktivisti se okupljaju da kritički ispitaju trenutni odnos Evrope unutra i Evrope spolja. Brisanje režima granica otvara potpuno nove perspektive, ali sa druge strane stvara i nove međuzavisnosti.

Referirajući na piknik koji se dogodio 1989. godine, Transevropski forum u Novom Sadu se organizuje blizu nove transnacionalne granice, kao odgovor na pitanje spontanosti proširenja Evropske unije. Kada je Otto von Habsburg 1989. godine, zajedno sa još nekim članovima Evropske Skupštine, organizovao spontani piknik na granici Austrije i Mađarske, simbolično je na trenutak otvorio vrata Zapada, da bi ih potom opet zatvorio. Piknik na Fruškoj Gori 2004, blizu nove transnacionalne granice, možda će proizvesti ovo otvaranje za ljude iza novih granica.

Za kulturu i umetnost je to šansa za razmenu ideja, za komunikaciju, umrežavanje i slobodno protok ljudi. To je šansa za ljude na unutrašnjim granicama EU, za one koji u bliskoj prošlosti nisu bili u mogućnosti da naprave taj pokret. Ali, za one pri spoljnim granicama Unije, slobodno kretanje još uvek nije stvar izbora... Zanimljivo je videti kako neoliberalna agenda slobodnog protoka ljudi, informacija, kapitala i roba zapravo funkcioniše. Danas, granica nije bitna za slobodnu razmenu informacija (pod uslovom da imate pristup telefonskoj liniji i električnom napajanju, no to je ipak problem infrastrukture); nije bitna za protok kapitala (finansijske transakcije se prostiru preko globalnih mreža). Granica više nije bitna čak ni za trgovinu robom, koja se kreće ka globalnom tržištu slobodne trgovine. Danas je granica dominantno biolitička. I to je meta na koju se umetnici i aktivisti fokusiraju. Apsurdna je činjenica da, sa jedne strane postoji mogućnost slobodnog protoka neorganskih roba i vrednosti, a sa druge se ispostavlja da ljudsko kretanje predstavlja najopasniju društvenu praksu.

Umetnici i medijski aktivisti su bili najaktivniji tokom devedesetih, radeći da premoste jaz između Istoka i Zapada Evrope; festivali kao što su "Ostranenie" ili nettime skup "Beauty and the East" imali su za cilj približavanje umetnike sa obe strane. Sa bumom Interneta devedestih, umetnici i kulturni radnici su prepoznali potencijal ovih komunikacijskih alata. Za tu praksu je ključno bilo osnivanje mailing lista kao što su "Syndicate" ili "nettime".

U istočnoj Evropi, s jedne strane, postojale su institucije koje nisu bile u stanju da odgovore na nove društvene okolnosti, i koje takođe nisu imale sredstva za analizu savremene umetničke produkcije u to vreme. Dok je sa druge strane postojala Soros mreža Centara Savremene Umetnosti, koja je kao parainstitucija podržavala umetnike koji nisu bili u mogućnosti da pristupe, za njih tada, zatvorenim državnim institucijama kulture. Sa geopolitičkom promenom na početku milenijuma, Soroseva podrška kulturi se pomera ka Centralnoj Aziji i ostalim regionima van Evrope, stvarajući prazan prostor pre same implementacije evropskog kulturnog okvira i infrastrukture. Poseban i važan deo ovog okvira su regulacije i norme vezane za zaštitu intelektualne svojine i kopirajt režima koji sprovode evropske zvanične institucije. Istočna Evropa je poznata kao mesto sa slabom regulacijom ovih pitanja posebno u kulturi, medijima i kompjuterskom softveru.

Slično kao i pre hiljadu godina, kada je hrišćanska Evropa preuzela nasleđe Rimske Imperije, postati član hrišćanskog Komonvelta, član civilizovanog sveta, je bila stvar simboličkog priznanja državnosti. Evropa opet postaje Carstvo, i priprema se za svoju ulogu na globalnom nivou. Čuvajući tradiciju Rima, zvanični jezik Evropske unije je Latinski. Latinsko jezgro u Novom Engleskom, koji je projektno orijentisan je analitički jezik birokratije u okviru application form, project description, logical framework i task forces. To je jezik normi i regulativa koji je služio sisteme više od 2000 godina, stvarajući administrativnu arhitekturu, društvenu kontrolu i efikasnu produkciju.

Da li je istočna Evropa nova/stara periferija u novoj/staroj Imperiji, kao što je uvek i bila? Da li će se istočna Evropa vratiti u situaciju kao pre 1918? Istorijske analogije mogu biti neplodne, ali mogu vratiti sećanja na stare istorijske traume. S druge strane, koliko je "civilizacijska" pretnja sa Orijenta akcelerator budućeg evropskog proširenja, pripremajući agendu za zajedničku bezbednost u Pax Europeani?

Snažan motor evropskog proširenja je sama činjenica da je to proces, sa inherentnim potencijalom, koji je ultimativni kapitalistički san beskrajnog horizonta - nešto što je Lyotard opisao kao "affinity to infinity" Do sada niko se nije zapitao kada će evropsko proširenje završiti, kada će proces biti zaustavljen, ko će biti poslednja zemlja/nacija koja će se priključiti Evropskoj uniji? Kada neko bude konačno odredio granicu Evrope, to će biti i njena prva kriza. Da li je na horizontu Orvelova Eurasia?

kuda.org

Bežanje sa piknikom: poziv na priključenje
Nat Muller

Pre osam meseci, uz preskupu kafu na N5M4 festivalu 1 u Amsterdamu, u toku diskusije o nastupajućim promenama u trenutnoj trans-evropskoj političkoj klimi i njenim posledicama po kulturu i umetnost, počela je da se razvija ideja o inicijativi koja bi se bavila uticajem proširenja Evropske unije na kulturnu praksu - posebno na medijsku umetnost. Kao i svi impulsivni projekti, Trans_evropski forum je nastao iz trenutnih preokupacija i pitanja kojima se bavimo kao praktičari kulture, sa obe strane EU. Dok se 2004-ta godina može pohvaliti mnogim događajima koji ispituju proširenje EU sa političkog, ekonomskog kao i gledišta civilnog društva, ili - takođe popularnog - nivoa vođenja kulturne politike, malo događaja se zaista fokusira na posledice koje proširenje EU može imati na umetničku produkciju na nivou prakse. Zaista, čini se da mnoge stvari koje nose pečat odobrenja EU, istovremeno nose i beleg administrativnog protokola, menadžerskog žargona i birokratskih zapetljancija: što je prirodna pretnja umetnicima koji žele da stvaraju dela, a ne da, budimo iskreni, budu menadžeri. Osećali smo potrebu da organizujemo događaj koji će biti drugačiji po formatu i opsegu od uobičajenih konferencija i simpozijuma: želeli smo da storimo platformu za razmenu koja bi bila horizontalna, otvorena, performativna, i koja bi pre svega dala moć delovanja onima koji oblikuju kulturu, to jest mešovitom timu umetnika, teoretičara, medijskih praktičara i aktivista. Sećajući se Pan-evropskog piknika, održanog 1989-te u Šopronu (Mađarska), koji je bio jedan od katalizatora daljeg ukidanja gvozdene zavese, razvili smo ideju o Trans_evropskom forumu (pikniku), koji bi ponudio komade informacija veličine zalogaja: ukusne, a ipak kritičke. Daleko od toga da bude samo polemički i intelektualni prostor, namera je da Piknik bude isto tako i društveno i privlačno okupljanje srodnih duša.

Ako je dijagnoza britanskog sociologa Entonija Gidinsa tačna, danas živimo u "Odbeglom svetu", gde stvari "umesto da budu sve više pod našom kontrolom, čine se van kontrole ... (I gde) su neki od uticaja koji je trebalo da nam učine život sigurnijim i predvidljivijim, uključujući napredak nauke i tehnologije, često imali suprotan efekat." (str. 2)2. Zato se proširenje EU prvog maja savršeno uklapa u ovaj scenario: sa jedne strane, to je pokušaj otvaranja, prihvatanja različitosti - ako hoćete - država koje se priključuju. Ipak, sa druge strane, ovo prihvatanje nosi sa sobom disciplinu, regulisanje i kontrolu. Sa više pravila i politike EU koja će se negovati u dvorištima- baštama uvećane Tvrđave Evrope, stvara se privid jednog kontrolisanog - a ipak raznolikog - prostora. Drugim rečima, nepisana politika EU "Otvori se Sezame" glasi nešto slično ovom: "Da, pridružite nam se, ali samo ako postanete sličniji nama, i molimo vas nemojte preterano isticati svoju različitost, jer nas to zasta pomalo uzmemirava." Da li je onda i pristupanje EU simptom ovog "Odbeglog Sveta" koji tako očajnički želimo da držimo pod kontrolom, jer nas može odvesti na mesta nestabilnosti i haosa? Da li prihvatanje različitosti, tačnije multi-kulturalizma neizbežno prati želja za homogenom i sigurnom, tj. ne-Drugom monokulturom?

Umesto da razmatramo erotske snove kulturnog tehnokrate ili tačnije eurokrate i izlistavamo brojne inicijative i dokumente koji promovišu kulturnu različitost, želela bih da podelim nekoliko preokupacija i opservacija o uticaju povećanja EU na kulturnu mobilnost i formiranje kulturnog identiteta. Pre svega, činjenica da smo kao organizatori Trans_evropskog foruma došli sa Pan-evropskog piknika na Trans-evropski piknik, govori sama po sebi. Moglo bi se reći, puka promena prefiksa, pa ipak to je u velikoj meri znak vremena i označitelj kulturnog raspoloženja. Dok prefiks "pan" ukazuje na sveobuhvatnu i ujedinjavajuću celinu, "trans" označava pokret koji prelazi kroz odvojene entitete. U potonjem slučaju ne dobija se utisak ujedinjenja ili homogenosti, već pre povezivanja pukotina između fragmentarnih komada. Naravno, istorijski gledano, logično je da se 1989-te najavljuje "Pan-evropski" piknik u duhu ujedinjenja istoka i zapada. Ipak, stavljajući naglasak na prolazno stanje stvari, i uključujući prepreke koje sadrži svaki inter- ili trans-kulturni dijalog, Trans_evropski piknik (forum) predstavlja testiranje stvarnosti za praktičare (medijske) umetnosti unutar i van Evropske unije. Daleko od toga da širi jedan utopijski, ili suprotno tome, pesimistički pogled, forum (piknik) ima za cilj da pokaže kompleksnost i materijalne teškoće i/ili zadovoljstva kojima umetnički radnici preko granice moraju da se bave. Od Istambula do Budimpešte, od Praga do Roterdama, glavni cilj Trans_evropskog foruma je da pokaže da kulturno i geografsko mapiranje ne mora da se poklapa.

15 godina nakon pada Berlinskog zida, san o jakoj ekonomsko-političkoj - da ne govorimo kulturnoj - Evropi još uvek izgleda bolje na papiru nego u praksi. Evropska kulturna politika skrojena je više po meri birokrata nego umetnika, zbog čega je malim kolektivima ili nezavnisnim umetničkim radnicima skoro nemoguće da učestvuju u programima EU. Sledi da, voljno ili ne, EU promoviše dalju institucionalizaciju i birokratizaciju kulture, ostavljajući malo prostora za alternativne, inovativne i radikalne projekte. Moglo bi se reći da je sam po sebi ovaj korak postupak hitnog oživljavanja sada već arhaične tradicionalne evropske kulturne strukture. Kao što je Frederik Džejmson istakao u eseju "Evropa i njeni Drugi"

Dinamika moći koja je ovde na delu je očigledno jasna: kultura "dubokog zapada" još uvek je norma, mada sa injekcijom začinjene energije iz najbližeg istoka sa izgledom egzoticizma, neo-orijentalizma ili balkanizma.

Naročito u poslednjih pet godina, videli smo poplavu izložbi koje izražavaju fasciniranost "bliskim Drugim", to jest (bivšim) Istokom i Balkanom. Na primer: Gorges of the Balkans (Bec, 2003), East of Art: Transformations in Eastern Europe (Njujork, 2003), After The Wall (Stokholm, 1999). Uprkos visokom kvalitetu većine ovih izložbi, kuratorska perspektiva je još uvek vidno geografska po fokusu, i potvrđuje dihotomiju mi/oni, čime u najboljem slučaju omogućava inter-kulturni dijalog samo ograničene prirode, a u najgorem slučaju ima izolativni efekat. Stoga je goruće kuratorsko i umetničko/kreativno pitanje kako da se izrazi spajanje estetike i razlike sa inovativnom vizijom, koja prevazilazi tradicionalne načine (re)prezentacije. Nadamo se da će u ovim okvirima Trans_evropski forum podstaći debatu, opisati nove kulturne parametre i možda postaviti plodnu matricu za dalji razvoj. Mesto sa kojeg polazimo nije sa periferije EU ka centru EU niti obratno - ako se stvari mogu do te mere pojednostaviti. Niti želimo da se beskrajno zadržavamo na dinamici uključenja i isključenja, koliko god da su relevantne i značajne. Ono što na neki način spaja učesnike foruma jeste prolazna priroda njihovog rada u smislu kako sadržaja tako i prakse. To je rad koji je bukvalno "u pokretu", promenljiv u odnosu na kontekstualne promene, i stoga ne dozvoljava standardizaciju. Upravo tu promenu, koja se odigrava u pozadini "nove" Evrope, želimo da dovedemo u prvi plan.

U slučaju medijske i elektronske umetnosti, često mislimo da povezanost preko Interneta i komunikacijskih tehnologija čini sve granice zastarelim. Ipak, naše korišćenje tehnologije nije isto zato što nas je većina online u većoj ili manjoj meri, ili zato što nosimo mobilne telefone kao proteze za udove, i idemo na iste festivale novih medija. Upravo suprotno, korišćenje i preuzimanje tehnologije, rekla bih, krajnje je određeno i specifično mestu. Pored toga, višeznačna priroda tehnologija, bilo da se koriste za emitovanje, u komercijalne, umetničke ili druge svrhe, takođe treba da se uzme u obzir. Daleko od toga da su neutralna sredstva, mediji ili artefakti, tehnologije su u velikoj meri ispunjene mnoštvom političkih, ideoloških i društvenih scenarija. Shodno tome, one se javljaju kao fundamentalni označitelji i pokazatelji političkih i kulturnih promena. Bilo da se radi o performansu u kojem se koriste tehnologije streaming-a, DJ/VJ performansu, modifikaciji igre, medijima koji emituju program u realnom vremenu, ili čak starom dobrom videu... sve su to kulturni izrazi koji idu daleko dalje od svog medijskog stanja.

Bez obzira na to da li imate brzu ili sporu Internet konekciju, da li je pristup tehnologiji široko rasprostranjen ili ne, želim da naglasim običnu činjenicu da su na kraju krajeva, fizička tela umetničkih radnika ta koja omogućavaju i pojačavaju inter- i trans-kulturnu saradnju. Drugim rečima, upravo je nametnuto fizičko i mentalno ograničavanje mobilnosti ono što ima za posledicu kreativnu stagnaciju, gubitak razmene znanja, ili još gore, pribegavanje turobnom svetu navike. Navika je, kako to Vilem Fluser elokventno kaže, "kao pamučno ćebe. Pokriva sve oštre ivice i guši sve zvuke. Ona je neestetizirajuća (od aisthesthai = percepcija), jer sprečava opažanje informacija, kao što su ivice i zvuci. Pošto navika sprečava opažaje, pošto anestetizuje, smatra se udobnom." (str. 105)4
Ako naš Odbegli Svet iščaši naviku i primora nas da se promenimo i odbacimo plašt udobnosti - umesto da se sa njim borimo - onda je Trans_evropski forum poziv da se beži sa njim!

--------------------

1 Cfr. http://www.n5m4.org
2 Giddens, Anthony. Runaway World: How Globalisation is Reshaping our Lives. New York: Routledge, 2003. p.2 - 5.
3 Jameson, Frederic. "Europe and its Others". Unpacking Europe: Towards a Critical Reading. eds. Salah Hasan and Iftikhar Dadi. Rotterdam: Nai Publishers, 2001. p.294-303.
4 Flusser, Vilém. "Exile and Creativity". Writings. Trans. Erik Eisel. Ed. Andreas Ströhl. Minneapolis: Minneapolis UP, 2002. p. 104 - 9.

Panevropski ka transevropskom
Stephen Kovats

Povodom prvog Trans_evropskog foruma, 30. aprila 2004.

"Sruši ga i ponesi sa sobom"
slogan pan-evropskog piknika, 1989

Privučeni posetom predsednika Panevropskog pokreta Ota fon Habsburga Debrecinu u istočnoj Mađarskoj krajem 1988. godine, lokalni (tada opozicioni) političari došli su na ideju da organizuju "veselo prijateljsko okupljanje, piknik, na mestu gvozdene zavese, za sve one koji su deo logora sudbinske zajednice"1.

Nameravajući da održe "ceremoniju" otvaranja granice, organizatori su zapravo omogućili da se 600 građana Nemačke Demokratske Republike koji su letovali na obližnjem jezeru Balaton, probiju u Austriju kod Šoprona. Pan-evropski piknik 19. avgusta 1989. godine ubrzao je istočno-nemački egzodus, koji je konačno doveo do pada Berlinskog zida i zajedno sa njim, državnih socijalističkih sistema po celoj istočnoj i centralnoj Evropi. Organizatori piknika nisu prvobitno planirali takav "proboj" istočno-nemačkih građana, već prevashodno simboličku proslavu sa obe strane nedavno i samo probno otvorene mađarsko-austrijske granice. Iako u kontekstu još uvek prisutnog hladnog rata, to se desilo uz podršku lokalne vlade i graničara, kao i uz prećutnu podršku osoblja zapadno-nemačkog konzulata u Mađarskoj, i naravno pan-evropskih političara na celu sa Otom fon Habsburgom, bivšim naslednikom austro-ugarske krune, koji je sada član evropskog parlamenta u Strazburu.

Osećcalo se da je došlo vreme da se vrati "ukradena" centralno-istočna Evropa. Prateći logiku koju je nosila idealistička euforija takvog trenutka - kada se jednom zavesa iseče i nacije oslobode uskoro, će se ukotviti u luku Evropske zajednice. Jer, Evropska zajednica nije više bila samo i striktno ekonomski klub moćnih ekonomija Evrope - samo nešto ranije pridružile su se Grčka (1981) i Portugal (1986). Sama Austrija, mesto piknika ka kojem se dogodio "proboj" još nije bila članica, ali jasnoća mobilnosti i samo-opredeljenje koje je navodno slobodna i otvorena Evropa predstavljala, širili su se kao eho van granica regulatornih i ekonomskih političkih asocijacija. Evropa je još uvek bila Evropa, a Evropska unija je još uvek bila Evropska zajednica, zajednica evropskih zemalja u okviru Evrope. Nakon jedne i po decenije, događaji tog prvog Pan-evropskog piknika napravili su pun krug. Za inicijatora piknika, Mađarsku, idealistički proces započet 1989. godine je postignut. Međutim, postajući asocijacija "većine", Evropska (sada) unija se nepovratno proširila van svog političkog i ekonomskog mandata, da bi postala skoro samo-ispunjujuće proročanstvo uhvaćeno u senci sopstevnog idealizma. Ponovno izgrađivanje ovih pojmova otvorenog društva koje je EU tražila i zadovoljavanje pravih ekonomskih kriterijuma grupe pojedinačnih nacija koje se sve više zatvaraju i bave sopstvenim problemima, očigledno je sporije nego što su to idealisti zamišljali.

Bivši češki predsednik, ranije zatvorenik i oduševljeni pikničar, Vaclav Havel je nedavno napomenuo (na Euronews, ni manje ni više) da su strahovi i očekivanja onih unutar EU od onih koji se pridružuju EU delimično nerazumni i pogrešni. Nacije, kao što je njegova Češka koja je jednom imala dobro razvijene ekonomske, političke i pravne sisteme, koji su se kao komad finog nameštaja smrskali u bezbroj parčića drveta, mogu samo uz trud i mnogo vremena i strpljenja povratiti svoj prvobitni kvalitet - ako je to ikad moguće.

Panevropski pokret, na čijem transparentu se zasniva današnja zastava EU, osnovao je 1922. (tada još neiskusni republikanac) austrijski grof, Ricard Kudenhove-Kalergi. Panevropeizam je imao za cilj mirno ujedinjenje Evrope i izbegavanje novog katastrofalnog rata, koji je već tada pretio kontinentu. 1923. godine, Kudenhove-Kalergi objavio je "Pan-Evropu" u kojoj je predvideo da ako Evropa ne bude mogla da se ujedini u ekonomsku, političku i vojnu uniju (Pan-Evropu), "pretiće joj rastući nacionalizam, Nemačko okretanje agresivnom putu, savez revanšističke Nemačke i agresivne Sovjetske Rusije. To bi neizostavno vodilo u novi katastrofalni rat, koji bi se završio deobom Evrope na totalitarni istočni blok pod vlašću Rusije i zapadni protektorat pod dominacijom Sjedinjenih Država."2

Oto fon Habsburg, kome nije ostala Imperijalna dinastija kojom bi vladao, pridružio se pokretu i, nakon kataklizmičkog rata koji je njegov mentor predvideo, ubrzao rad na stvaranju ujedinjene Evrope. Nakon smrti Kudenhove-Kalergija 1973. godine, postao je predsednik Internacionalne Panevropske Unije. "U to vreme, izgradnja slobodne i ujedinjene Evrope bila je moguća samo na zapadu. Evropska Zajednica i kasnije Evropska Unija su u velikoj meri stvorene u skladu sa inicijativama koje su predstavili panevropljani" 3, koji su se zalagali za evropski politički federalizam, evropski pasoš i ukidanje graničnih kontrola 4. Moglo bi se tvrditi da su, konačno, isto tako odgovorni za nedavnu promenu žargona, čak i ako to nisu nameravali - da pridruživanje EU znači pridruživanje samoj Evropi.

Spolja okrenut izraz jedinstva, dostojanstva, mobilnosti i jednakosti "otvorene" Evrope, bili su sadržani u ideji "piknika" kao političkog čina običnih ljudi. Njegova jednostavna i univerzalna poruka o suočavanju sa udaljenom slobodom, bez prepreka, u ovom slučaju preko praznine otvorenog polja, ispod otvorenog neba... priziva "pojavljivanje jednoroga u magnovenju", kao što je Žan Žene jednom napisao, "otelovljeno u samotnom pogledu preko otvorene ravnice."5

Sama reč piknik može se pratiti sve do Francuske 16. veka, gde se pojavljuje u tekstu koji opisuje grupu ljudi za trpezom, koja je donela svoje vino. Nakon francuske revolucije 1789. godine, kada su kraljevski parkovi po prvi put otvoreni za javnost, "piknici u parku postali su popularna aktivnost građana koji su nedavno dobili pravo glasa"6. Piknik je stoga kolektivni i društveni oblik ovladavanja moći, gde se prijatelji, pozananici i čisto srodni duhovi okupljaju da bi se sreli, diskutovali, jeli, pili i bavili mirnom, možda intelektualnom ili umetničkom aktivnošću, ili, kao u u slučaju pan-evropskog piknika, da bi protestovali i pobunili se, na bolnom mestu sa simboličnim značenjem. Napolju, na otvorenom. U takvom kontekstu, "piknik funkcioniše i kao privremeno zaposedanje važne javne teritorije"7.

Mi, kao medijski umetnici, kulturni kritičari, telekomunikacijski aktivisti, vidimo Piknik, na dan najvećeg i politički najsimboličnijeg proširenja Evropske unije, kao Trans-evropski događaj, koji utiče na strukturu i kulturu obe strane nove pan-evropske linije podele. Mi, kao trans-evropljani, živimo i delujemo u okviru i van geofizičkih demarkacija; naša umetnost je umetnost elektromagnetnog prostora i naše akcije opisuju komunikaciju kao strukturu, dijalog i kreativnu razmenu. Mi zauzimamo teritoriju komunikacije, naš javni prostor definisan elektromagnetnim spektrom. Tamo gde se ova područja susreću, infratanka membrana između teritorije kao tla određenog oblika, i prostora kao elektronskih medija, čini mesto našeg Trans-evropskog piknika. Mi ponovo ustanovljavamo pojam "piknika" kao sredstva simboličkog ovladavanja moći, koji se fundamentalno razlikuje od ostalih ograničenih oblika debate, kao što su konferencija, samit ili forum. Mi nismo vezani sveobuhvatnom temom, nego smo ovde da privremeno zauzmemo realnu teritoriju, sa stvarnim granicama, protokolima i fizičkim atributima. Mi, kao trans-evropljani, imamo za cilj da povežemo umetnost, kulturu i izražavanje po celoj Evropi. Naš cilj je da napravimo savremeni opis simboličkog prostora Trans-Evrope, posle utopijske Pan-Evrope, sad izgubljene u žargonu pridruživanja, standarda pristupanja i ekonomskog svrstavanja.

"Die Stärke Europas liegt in seiner Vielfalt, Vielfalt in Einheit." "Snaga Evrope leži u njenoj raznolikosti, raznolikosti u jedinstvu." Nemački ambasador Haso Buhruker, u sećanju na Pan-evropski piknik 1997. 8

Pored označavanja trenutka proširenja i promene granica, Trans-evropski piknik će takođe ispitati Standarde i Mobilnost kao pitanja koja su centralna za identitet i želje Evropske unije. Ona predstavljaju kritična ukrštanja između realnosti proširenja i bezgraničnih područja umetnosti i medijske kulture. Tamo gde se raznolikost vidi kao faktor mobilnosti, jedinstvo se često podređuje kao izgovor za pogrešno postavljenu standardizaciju kroz pokušaje da se stvori homogenost. Tamo gde su standardi i norme nekada imali sebi svojstvenu ulogu u ustanovljivanju kvalitativnih nivoa, čiji je smisao bio da definišu zajedničke "pan-evropske" ideale, u rasponu od apstraktnih pojmova slobode i demokratije do konkretne upotrebe zajedničkog koda, struktura, žargona i slika, pojavio se određeni "mit norme". "Kontra-norme" sada zauzimaju svoje mesto u zemljama "bliske spoljašnjosti", stvarajući interesantne momente EVRO-simulakruma (primer toga je srpski "EUROkrem", taj divan i definitvno hibridan koktel van-EU dodataka i zasladivača, koji simuliraju teško odrediv ukus fila za tortu u skladu sa EU). Trans-evropski piknik, sa strateškog položaja "odmah iza" nove transnacionalne granice u vojvođanskoj ravnici stoga želi da definiše ovaj prostor između, kroz infra-EU... napola unutra, napola napolju... Možda ne možemo da se priključimo, ali možemo biti isto toliko EURO kao što vi mislite da ste!

Šta je dakle sa ne-evropskom Evropom, sa bliskom spoljašnošću, sa Izvan-Evrom? Da li će te nacije koje nisu uključene u razgovore o priključenju, kao što su Srbija i Crna Gora, Moldavija i Makedonija, ikada postati evropske? Da li se dogodila promena identiteta između onih UNUTRA i onih NAPOLJU?

"U političkim pitanjima Panevropska Unija koncentrisala se na utvrđivanje Evropske unije, da bi je proširila i produbila. Sledeće proširenje Evropske unije, koje se planira za 2004. godinu, važan je korak ka ponovnom ujedinjenju Evrope. Naš sledeći važan cilj su dalji koraci ka proširenju zemljama koje danas nemaju realističke planove da postanu članice EU."9

Danas, spomenik Panevropskom pikniku, podignut da predstavi ideju zajedničke Evrope bez granica, stoji na mestu tog istorijskog događaja. Kao što je slučaj sa istorijskim datumima, njihov uticaj na istoriju može se proceniti samo unazad. Kao taj datum, prolazni, infratanki momenat koji odvaja 30. april od 1. maja 2004. verovatno će vremenom otkriti takav prostor. Trans-evropski piknik, tik iza promene granica i percepcija, označiće ovu spojnicu u vremenu i prostoru - kada su mediji bili sa nama, a oni ne znaju za granice....

---------------

1 http://www.sopron.hu/paneu-piknik/bj98_uk.htm by József Borbély, 1997
2 http://www.cc.jyu.fi/~aphamala/pe/2002/ovh-en.htm by Anssi Kullberg 2002
3 ditto; Anssi Kullberg 2002
4 http://www.paneuropa.org/~se/bottomovrigt.htm#Paneurope
5 Jean Genet, The Thief's Journal, Paris, 1949
6 http://en.wikipedia.org/wiki/Picnic
7 ditto
8 Nemački ambasador u Mađarskoj, Haso Buhruker (Hasso Buchrucker), 19-tog avgusta 1997, povodom proslave otvaranja granice kod http://www.sopron.hu/paneu-piknik/hass_de.htm
9 http://www.paneuropa.org/~se/bottomovrigt.htm#Paneurope

Upravljanje raznolikošću, upravljanje identitetom: Između Drugog i (EU)nas
Bojana Petrić

Jedna od najčešće izražavanih bojazni u vezi sa proširenjem Evropske unije jeste da će procesi standardizacije dovesti do gubitka kulturne raznolikosti i specifičnosti i da će EU postati kulturno homogenizovan prostor. Kao pristup debati na ovu temu, analiziraću neke osobine diskursa o kulturi u dokumentima EU o kulturnom i jezičkom planiranju, kako bi se pojasnila koncepcija EU kuluture (kultura) koja stoji iza njih.

Kultura je ušla u dokumente Evropske unije 1992-ge godine, kada se priznalo da ima važnu ulogu u procesu evropske integracije. Stoga, prvo u Mastrihtskom sporazumu (1992), a kasnije i u Amsterdamskom sporazumu (1997) predvida se sledeće:

Zajednica će doprineti razvoju kultura Zemalja Članica, poštujući njihovu nacionalnu i regionalnu raznolikost i istovremeno ističući u prvi plan zajedničko kulturno nasleđe (Clan 151). Od tada su napisani razni akti, evaluativne studije i predlozi, a izrazi kao što su "evropska kultura" i "evropski kulturni identitet" ušli su u EU žargon. Ali umesto analize sadržine ovih dokumenata, fokusiraću se na jezik korišćen u nasumice izabranim tekstovima na Internet stranici Evropske unije za kulturu.

Ono što odmah postaje očigledno jeste da se u većini ovih EU dokumenata, kao i u samom Članu 151, dve reči uvek pojavljuju u vezi sa kulturom: zajednički i raznolikost. Zajednički se obično pojavljuje zajedno sa evropski i odnosi se na nasleđe, vrednosti, istoriju, budućnost i oblast kulture. U nekim slučajevima, izrazi kao što su polje zajedničke evropske kulture potpuno su zamenljivi izrazom polje evropske kulture, što upućuje na to da zajedničko u ovom kontekstu postaje suvišno, jer je već sadržano u evropskom. Za razliku od toga, raznolikost obično ide sa pridevima nacionalna, regionalna i lokalna, i odnosi se na kulturne i lingvističke stvari. Ovo navodi na zaključak da postoje dva odvojena domena kulture: domen zajedničkog (koji ima tendenciju da se predstavlja kao evropski) i domen raznolikosti.

Međutim, ovo linija podele nije oštro zacrtana, kao što to pokazuje lingvistička analiza, jer se javljaju dva pojma koji su deo oba domena: istorija i sama kultura. U kontekstu gde se istorija predstavlja kao deo domena zajedničkog (kao u izrazu zajednička evropska kultura), ono što se naglašava su vrednosti koje se smatraju izrazito evropskim, kao što su grčko-rimska tradicija, hrišćanstvo, prosvetiteljstvo, itd. Kada se predstavlja kao deo domena raznolikosti, istorija je uvek suprotstavljena zajedničkoj budućnosti (kao u izrazu različite istorije ali zajednička budućnost), što na neki način umanjuje važnost različitosti. Ovde vidimo trag strategije da se raznolikost učini zajedničkom, čemu ću se vratiti kasnije.

Kultura se, na sličan način, pojavljuje u izrazima kulturna raznolikost i polje zajedničke kulture. Ova koncepcija dvostruke prirode evropske kulture postaje još jasnija u analizi glagola koji se koriste sa ovim izrazima. Glagoli su ovde naročito važni jer upućuju na planirane akcije u sferi kulture. U skladu sa prethodnom podelom, pojavljuju se dva domena akcije: sa jedne strane, ono što je zajedničko treba da se stvori, razvije i istakne u prvi plan, dok je ono što je raznoliko u planu da se zaštiti, sačuva i podrži. Iz ovoga sledi pretpostavka da ono što je zajedničko još ne postoji, nije dovoljno razvijeno, ili je skriveno u pozadini, dok je raznolikost (sada ili će postati) ugrožena, u stanju propadanja i krhka. Ovaj diskurs sugeriše ne samo dvostruku prirodu EU kulture već i dvostruki pristup kulturi: zajednička kultura je dinamična, postoji osećaj pokreta, rasta i razvoja, dok se sfera kulturne raznolikosti posmatra kao statična i bez promene. Iako su obe strane kulture predstavljene kao vredne, ovaj diskurs nagoveštava da su "kulturno zajedničke stvari" važnije u EU projektu.

Naravno, ovo nije neko naročito iznenađenje. Dobro je poznato da proces građenja identiteta u bilo kojoj vrsti zajednice naglašava ono što je zajedničko, kako bi se stvorio osećaj društvene kohezije. Kultura i jezik igraju važnu ulogu u tom procesu, kao što je dokumentovano u brojnim studijama. I u EU, kulturno i jezičko planiranje su važna sredstva postizanja na kraju krajeva političkih i ekonomskih ciljeva: stabilnog političkog entiteta u kojem kapital, dobra i radna snaga kruže sa lakoćom. Da bi se to dogodilo, moraju se ukloniti sve vrste prepreka. Ali ako se žele poštovati ljudska prava i demokratske vrednosti, lingvistička i kulturna raznolikost se ne mogu ukloniti. I upravo tu leži zagonetka: da bi bila demokratska, EU mora ostati bogato raznolika, ali da bi bila kohezivna i funkcionalna, prepreka raznolikosti mora se umanjiti.

Da bi se razumela EU strategija upravljanja raznolikošću, treba obratiti pažnju na dokument pod nazivom Zajednički evropski referentni okvir za jezike (2001), koji izlaže pristup prvenstveno lingističkoj, ali takođe i kulturnoj raznolikosti u EU. Odmah na početku navodi se da lingvistička i kulturna raznolikost mogu da se pretvore "od prepreke komunikaciji u izvor uzajamnog obogaćivanja i razumevanja" (CEF, p. 2). U stvari, upravo u tome leži uloga jezičkog planiranja EU: da se postigne evropska komunikativna integracija kao podrška političkom i ekonomskom projektu EU. U lingvistici, jezičko planiranje se obično odnosi na proces standardizovanja jezičkog varijeteta koji je izabran da postane norma, odnosno glavni ili jedan od zvaničnih jezika u državi ili regiji, koji se zatim kodifikuje, modernizuje i uvodi kroz medije i obrazovanje (Crystal, 1987). Ovaj proces je obično čvrsto povezan sa procesom izgrađnje nacionalnog identiteta.

U EU, izabrana jezička norma je raznolikost jezika. To znači 20 zvaničnih jezika (sa priključenjem Nove Evrope) i oko stotinu jezika ako se obuhvate svi regionalni, manjinski i imigrantski jezici i varijeteti. Preostali deo procesa jezičkog planiranja u ovom slučaju je suštinski drugačiji: umesto regulisanja samog (samih) jezika, što se ostavlja pojedinačnim zemljama članicama, jezičko planiranje EU se usmerava na jezičke korisnike i njihovu jezičku praksu. Po tome je EU Carstvo fundamentalno različito (ili teži da to bude) u odnosu na "lonac za topljenje" i "činiju sa salatom" drugih lingvistički i kulturno raznolikih tvorevina. I upravo stoga ovaj dokument pažljivo naglašava razliku između multilingvalizma/multikulturalizma i plurilingvalizma/plurikulturalizma, navodeći da je prvi par - u smislu prisutnosti više od jednog jezika i kulture na nekoj teritoriji - ne cilj nego činjenica evropske realnosti. Umesto toga, uvode se pojmovi plurilingvalizma/plurikulturalizma definisani na sledeći način:

Plurilingvalna ili plurikulturalna kompetencija odnosi se na sposobnost upotrebe jezika u svrhe komunikacije i učešca u interkulturnoj interakciji, gde osoba, viđena kao društveni činilac poseduje, u različitom stupnju, znanje nekoliko jezika i iskustvo nekoliko kultura. To se ne smatra nadređivanjem ili suprotstavljanjem zasebnih kompetencija, nego postojanjem jedne kompleksne ili čak kombinovane kompetencije na koju korisnik može da se pozove (CEF, str. 168). Ono što ova politika predviđa jeste razvijanje ujedinjene jezičke kompetencije kod EU građana, koja sadrži mozaik sastavljen iz delova jezika i jezičkih veština, koje će biti na raspolaganju korisnicima u različitim lingvističkim situacijama. Drugim rečima, ova vizija prikazuje plurilingvalne i plurikulturalne pojedince koji su udobno-mobilni u multilingvalnoj i multikulturnoj Evropi, koji se svugde osećaju kod kuće, i konačno, ali ne i najmanje bitno, koji mogu da kruže zajedno sa kapitalom. Ova slika je neverovatno slična onome što je Adler (1974) nazvao "multikulturnim čovekom", koji je otvoren i fleksibilan, koji nije ukorenjen u jednom fiksiranom identitetu, ali koji istovremeno ima fluidan osećaj identiteta i nastanjuje prostor "treće kulture".

Iz lingvističke perspektive, ovo je jedinstven projekat. Ideja da se kao sredstvo društvene kohezije ne koristi odredeni jezik, već sam koncept plurilingvalizma kao zajednički stav i vrednost je zaista izuzetna. U ovom trenutku može se samo nagađati kakve dugotrajne posledice ovaj plan može imati na, recimo, ulogu maternjeg jezika (u situaciji gde nema jednog glavnog jezika i jednog ili više pozadinskih jezika, često u mirovanju, već postoji melanž stalno aktivnih jezika) ili na vrste jezičkih inerakcija između pripadnika različitih nacija koji imaju pristup sličnim repertoarima jezika. U širem kontekstu, Evropa plurilingvalnih građana biće bez sumnje veoma drugačija od ostalih velikih multilingvalnih tvorevina, kao što su SAD. Možda će biti sličnija Indiji, gde se osim engleskog i hindi, govore brojni drugi jezici, gde biti bi ili tri-lingvalan nije neobično i gde je prebacivanje sa jednog koda na drugi u toku jedne iste konverzacije uobičajena pojava.

Kao lingvista, ovaj razvoj događaja mi se čini veoma uzbudljivim, ali kao neko ko je preživeo jednu donekle sličnu utopiju jedinstva na osnovu različitosti, pomalo sam skeptična. Tačno je da već postoji grupa ljudi, kako u Staroj Evropi, tako i u Novoj Evropi i Još-Ne Evropi, koji mogu sa lakoćom da se prebacuju sa jednog koda na drugi i iz jedne kulture u drugu. Ali to podrazumeva ili gusto isprepleteno multilingvalno okruženje ili iskustvo lake pokretljivosti, što je na mnogim mestima povezano samo sa elitom. Za razliku od toga, prema EU statistici, 55% građana EU ne govori ni jedan jezik osim maternjeg. Ideja jezičkog projekta se možda zasniva na realnosti male, društveno privilegovane i intelektualno otvorene grupe ljudi, ali može biti teško primenljiva na širi kontekst. Dalje, uloga engleskog jezika i njegova tendencija da monopolizuje jezičke pejzaže se takođe mora uzeti u obzir. Iako jezički plan EU ne favorizuje ideju nijednog jezika kao lingua franca u Evropi, realnost skoro sigurno pokazuje da je jedan takav jezik već u opticaju. Ako ljudi već mogu srećno da se sporazumevaju na njemu, da li će želeti da ulažu vreme i energiju u postajanje plurilingvalnim? Sledeće, moto projekta, "svi jezici za sve", nagoveštava jednakost jezika i pristupa jezicima. Ali jasno je da su neki jezici "više jednaki" od drugih. Vrlo je verovatno da će jezički repertoari EU građana sadžati manje više standardne selekcije i kombinacije jezika, od kojih će jedni biti pobednici, a drugi gubitnici. Kako će se izbeći marginalizacija ovih jezika (a samim tim i njihovih govornika)? Dalje, ovaj jezicki projekat se prvenstveno fokusira na nacionalne jezike zemalja članica, dok lingvisti ukazuju na veoma realne opasnosti nestajanja jezika manjina, autohtonih zajednica, regiona i imigranata (npr. Skutnabb-Kangas, 2002 pokazuje da je Evropa već lingvistički najsiromašniji kontinent, sa samo 3% jezika koji se govore u svetu). Kao što navodi Philipson (2004), "postoji ozbiljan rizik, i na nacionalnom i na nadnacionalnom nivou, od toga da jezička politika ostane ukopana u lingvistički nacionalizam i zamagljena pogrešnom verom u to da engleski svima služi podjednako dobro." Konačno, gledajući van granica EU, da li će ovaj naglasak na jezike Evropske unije ići na uštrb globalno važnih jezika koji nisu jezici EU?

U ovom trenutku, nema jasnih odgovora na mnoga od ovih pitanja. Ono što se može videti jeste da je strategija EU za raznolikost u procesu oblikovanja: da se stvore kohezija i jedinstvo tako što će se raznolikost učiniti zajedničkom. Na nivou jezičke i kulturne prakse pojedinca, ova strategija ima za cilj da promeni stavove građana EU prema raznolikosti tako što će kod njih razviti osećaj vlasništva nad njenim fragmentima. Drugim rečima, ideja je da strani, možda čak i Drugi, postane deo poznatog, možda čak i (EU)nas. Moglo bi se reći da ovaj pristup raznolikosti ima za cilj da preokrene proces stavljanja u kategoriju Drugog (ostranjivanja). Ali niko još ne zna koliko je ostvariv ovaj veličanstveni jezički i kulturni projekat EU - koji je konačno i projekat identiteta - čak i ako postoji dovoljno političke volje i finansijske podrške na svim nivoima. Jedna stvar je ipak jasna: uključenje Nove Evrope, donedavno čudnog istočnog Drugog, u EU, biće veliki test ideja plurilingvalizma i plurikulturizma.

Bibliografija
Adler, P. (1974). Beyond Cultural Identity: Reflections on Cultural and Multicultural Man. Topics in Culture and Learning 2: 23-40.

Common European Framework of Reference for Languages (2001). http://www.culture2.coe.int/portfolio/documents_intro/common_framework.html

Crystal, D. (1987). The Cambridge Encyclopaedia of Language. Cambridge: Cambridge University Press.

Culture Portal of the European Union. http://europa.eu.int/comm/culture/eac/index_en.html

Philipson, R. (2004). Union in need of language equality. The One Stop Magazine. http://www.onestopenglish.com/News/Magazine/News/philipson_tefl.htm

Skutnabb-Kangas, T. (2002). Why should linguistic diversity be maintained and supported in Europe? Some arguments. Skutnabb-KangasEN.pdf

Foreigners camps in Europe - Democracy at risk*
Kampovi za strance u Evropi, opasnost po demokratiju
Seminar u Evropskom parlamentu, 24. 25.6. 2003.

Demokratija za strance - opasnost po Evropu
Izveštaj sa post-jugoslovenskog higijenskog koridora
Ivana Momčilović, Kolektiv Eimigracija

Kao socijalistička ali i antistaljinistička zemlja koja je uživala zaštitu Nato pakta, svojom ambivalentnom ulogom, bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je godinama održavala higijenu hladnog rata igrajući ulogu tampona među blokovima. I dok je na hiljade političkih disidenata iz istočne Evrope nalazilo utočište u državi (ne)realnog socijalizma (do 1989), jugoslovenskim izbeglicama u vreme realnog liberalizma (od 1991) napravljen je bedem od recikliranih cigli Berlinskog zida.

Drugim rečima, kada je figuru "freedom fightera", borca za željena ljudska prava, "političkog emigranta", ultimatnog svedoka, intelektualca i sportistu, koji je bežao iz totalitarizma kroz garderobe otmenih robnih kuća Zapada, zamenio izbeglica drugačijeg imidža - bosonogi, ružni, prljavi, zli, osiromašeni i nepozvani, iz ratne zone Jugoslavije, onaj koji je sa naramkom golog života zakucao preko kukuruza u prvu zemlju Demokratije, Državu Šengen, Evropa se našla, osim pred prvom većom emigracijom posle Oktobarske revolucije, takođe, pred dilemom: propovedana sloboda ili realna jednakost za sve građane zajedničkog evropskog prostora. Danas definitivno znamo da se na slučaju Jugoslavija, evropska zvanična imigraciona politika odlučila za humanitarni diskurs apstraktnih ljudskih prava, privremenu pomoć u nevolji "oslobođenih", ali nikako ne i radikalno političko saniranje složenog problema evropske emigracije, svih onih "sa periferije" koji priželjkuju bolji život "unutra". Zatvarajući se sve više u sopstvene bedeme segregacionom emigracionom politikom i predlažući nedavno čak i eksternalizaciju ove politike van zona svog dvorišta, trenutna emigraciona "politika" Evropske unije, sudeći po broju onih koji i dalje grčevito žele da se dočepaju "Obećane Zemlje", funkcioniše po principu amplifikacije, pojačavajući a ne rešavajući problem. Poznata je teza da fantazmatsko mesto wel fare statea, u koje više ne veruju ni sami Evropljani, održavaju upravo oni koji plivaju do obala Evrope, njih 3771 umrlih od 1993. na bedemima Šengena. Među njima dosta ex/post Jugoslovena.

Nastavljajući ovu tezu, može se reći da generalni odnos prema emigrantima, na evropskom području, kada se posmatra u dužem vremenskom periodu i nakon II svetskog rata, ima sva obeležja hipokrizije. Činjenica je da tek kada je jednom ušlo u zemlju, lice dobija zaštitu. Ovo navodi osobe koje traže zaštitu da traže pomoć krijumčara, pošto su legalni putevi prelaska granice veoma suženi. Prema nedavno preminulom profesoru sociologije beogradskog univerziteta, Draganu Raduloviću, koji se bavio problemom prodaje ljudi na teritoriji Jugoslavije (sex trafiking), krijumčarenje izbeglica je oduvek postojalo i nije nov fenomen. Aktivnosti Oskara Sindlera i Raula Weleberga bi danas sigurno bile ocenjene kao krijumčarske. Ali, za vreme II svetskog rata, krijumčarenje je smatrano herojskim aktom. Ono postaje problem 90-ih, kada neželjeni talas azilanata "stiže u Evropu." Dakle, tek onda kada evropske zemlje kreću da redukuju svoju graničnu kontrolu (viza politikom), krijumčarenje postaje problem i kriminalni akt. Ali, posto se granice ne mogu hermetički zatvoriti, radna snaga koja je evropskom patronatu i te kako potrebna, unapred se kriminalizuje, gura se u ruke organizovanom kriminalu i kriminalnim transnacionalnim mrežama. Tako dolazimo do politike efekta bumerang: pooštravajući ulaz u Vrata raja, želja onih koji su još uvek izvan njih svakodnevno raste, zajedno sa željom onih koji bi na tuđim željama zarađivali (organizovani kriminal).

Jugoslavija je danas zemlja sa 250.000 ljudi ubijenih u ratu (od 1991. do danas); 1,5 million je interno raseljenih lica, dok je isti toliki broj emeigrirao van zemlje. Toliki, možda i veći broj sprema se da pređe, ilegalno ili ne granicu novog Rima, Šengenske države koja čuva Imperiju od nadolazećih Varvara. Push faktor post-jugoslovenske emigracije svakako predstavlja spori tranzicijski proces, kao i sve veće nezadovoljstvo i siromaštvo razočaranog i umornog stanovništva. Pull faktor, onaj koji mami je svakako atraktivnost Evrope, napor koji ulaže u obećanje boljeg života za sve koji se odluče za civilizaciju "sigurnih, evropskih vrednosti".

Svi ovi faktori zajedno, danas čine Jugoslaviju zemljom Trećeg sveta, čije se stanovništvo svakodnevno u dugim redovima ispred evropskih ambasada bori sa efektima skandalozne evropske politike "emigracija nula". One politike, koja radnu snagu potrebnu Evropi, represivnom politikom, pretvara u ilegalnu i jeftinu radnu snagu koja ne učestvuje u socijalnom transferu evropskih zemalja i koja ima status pod-građana. Ovome treba pridodati važnu činjenicu da trenutna opresivna i pre svega nepolitična imigraciona politika Evrope u kojoj je jedini uslov legalizacije papira, humanitarni, odnosno azilantski, tera potraživaće azila na neprestano fabuliranje i ulepšavanje svojih biografija u nesreći. Nijedna tragedija nije dovoljna tragedija, nijedna nesreća se ne čini pravom, svedoci smo susreta sa potraživačima azila sa teritorije Jugolsavije koji i dan danas osvežavaju svoje priče detaljima, koji im se čine patetičnijim od već postojećeg užasa i patosa.

Jugoslavija je takođe zemlja koja ne izdaje politički azil trećim licima koji se zatiču na njenoj teritoriji, pokušavajući da se domognu šengenskog prostora. Trenutno, u izolovanom motelu "Hiljadu i jedna ruža" nadomak Beograda, 33 lica i 9 dece avganistanske, liberijske, iračke i somalijske nacionalnosti, čeka siguran negativni odgovor od lokalnog Ministartsva unutrašnjih poslova. Susret sa njima je nemoguć bez posrednika iz Visokog Komesarijata za izbeglice, koga nismo uspeli da nađemo. Primljena u Savet Evrope, Srbija i Crna Gora će takođe morati da prođe proces normalizacije i harmonizacije evropske emigracione politike. To znaci da će na glavnim aerodromima biti otvorena fiktivna mogućnost potraživanja azila (iskustva Francuske i drugih zemalja govore nam o fenomenu skrivenih zatvora za strance na evropskim aerodromima, u koje se ovakva, dobro skrivana mesta, na kraju pretvaraju). S druge strane, uhvaćena na granicama, ilegalna emigracija, oko 2000 onih koji godišnje bivaju uhapšeni, zatvarana je i do 3 nedelje u zatvor u Padinskoj skeli (oko 20km od Beograda). Broj onih koje lokalne vlasti ne uhvate naravno je jedini relevantan. Ovaj kratki tekst i jeste posvećen njima. Stotinama hiljada nevidljivih, neprebrojanih, onih koji nikada neće stići do kampa. Teza Prima Levija kaže da je "ključni svedok izostao, pošto je mrtav". Mi se slažemo i kažemo: ključni svedok evropske emigracione politike je onaj koji nije stigao do kampa, plutajući, u momentu dok ovo pišemo, od jedne do druge granice šengenskog prostora. On i stotine hiljada poput njega, prava su i najveća smetnja za evropsku demokratiju.

*naslov ovog teksta pervertirani je naslov seminara organizovanog u Evropskom parlamentu, juna 2003, posvećenog novim logorima u Evropi (Kampovi za strance u Evropi - Demokratija u opasnosti). Autorka ovog teksta, smatrala je da je kamp gotovo anegdotalna, isturena i nadasve vidljiva strana dobro skrivanog problema: problema "nevidljivih" koji nikada do kampa neće stići , kao i njihovih sudbina. Zato je naslov ovog kratkog ekspozea izmenjen u: Demokratija za strance - opasnost po Evropu (na opšte nezadovoljstvo izvesnog broja evropskih parlamentaraca, koji su pomenuti ekspoze smatrali napadom na "dobre namere skupa", između ostalog, Daniel Cohn Bandita, predstavnika nemačkih Zelenih pri Evropskom parlamentu, kao jedne od sazivačkih partija skupa).

Stvaralačko pravo na korišćenje informacija i distopija kontrole
Intervju sa Alanom Tonerom

P: Jedno od najvažnijih pitanja budućeg proširenja Evropske unije je sprovođenje različitih paketa zakona koji treba da regulišu određene procese u zemljama pristupnicama. Zakoni o autorskom pravu i ostvarenju prava na intelektualnu svojinu spadaju u te zakone, u sklopu standardizovanja, regulisanja i uskladivanja umetničke produkcije. Sjedinjene Americke Države su veoma napredovale u sprovođenju i ovih zakona. Kakva je situacija u Evropi, ili bolje rečeno, u proširenoj Evropskoj uniji, u pogledu primene zakona o autorskom pravu?

AT: Postoji tendencija da se sva odgovornost za ovakav razvoj događaja prebaci na Sjedinjene Američke Države, jer se tamošnja administracija beskrupulozno borila za interese industrije. A zapravo, ona je u tome imala punu podršku Evropske unije i Japana od 1986. I Evropska unija je imala svoja ekspanzionistička nastojanja koja su počela sa normom koja se odnosi na autorska prava na softverske proizvode iz 1991. godine. Rok trajanja autorskog prava je 1993. produžen sa 50 na 70 godina u svim zemljama Evropske unije osim u Nemačkoj. Umesto uskladivanja na 50 godina, kao dužinu koju je određivao Bernski sporazum, rok je svuda produžen na 70 godina. Bilo je još pet drugih normi koje su se odnosile isključivo na autorsko pravo, a svaka od njih je povećavala isključiva prava vlasnika dela ne obazirući se na bilo kakav javni interes. Još jedan značajan zakonski akt bila je i norma za "Uslovni pristup", čije je namera bila da zaštiti autorska dela koja su dostupna putem pretplate i uplate po uvidu. Ona predvida zaista sroge krivične kazne čak i za nekomercijalnu reemisiju kodiranih programa, a prekršioci mogu da dobiju tri godine zatvora zbog jednog prenosa. Pretposlednja pravna norma o zaštiti autorskih prava je evropsko sprovođenje "Svetskog sporazuma o autorskom pravu", koji je postignut 1996. Rezultat je zakonom regulisano pojačanje mera tehničke zaštite koje sprečavaju pristup (poznato kao "Upravljanje digitalnim pravima"), kao i ograničenje mogućnosti izuzimanja upotrebe u obrazovne svrhe ili iz razloga poznatih kao "fer upotreba" ili "fer poslovanje". Rezultat je ekstremno drakonski režim osmišljen da kontroliše šta se radi sa delima iz sfere kulture i informacija.

A ipak, industrija za zaštitu autorskih prava nije zadovoljna. Oni tvrde da je aparat za zaštitu neadekvatan i nedosledan u različitim pravnim uređenjima. Oni žele da se uvere da je za policiju kontrola autorskog prava prioritet, time što sprovodi racije po fabrikama gde se proizvode optički diskovi i hapsi ulične prodavce neovlašćenih CD-ova i DVD-ova. Oni žele sredstva kojim bi stvorili atmosferu straha i time zaštitili svoje "sveto" vlasništvo. U isto vreme SAD zagovara upotrebu bileteralnih trgovinskih pregovora radi uvođenja krivične kazne za povredu (autorskog prava) čak i u beznačajnim slučajevima, kao i šira ovlašćenja policije prilikom istrage. U međuvremenu, Evropska unija je prihvatila novu normu pod nazivom "Ostvarenje prava na intelektualnu svojinu". Njena osnovna šema je sakupljanje najoštrijih mehanizama istrage iz različitih evropskih zemalja i njihova integracija u standard koji bi zatim trebalo sprovesti u svakom pravnom uređenju u Evropskoj uniji. Ovaj arsenal, na primer, uključuje britanski pravni instrument koji dozvoljava racije u privatnim ili poslovnim objektima, zaplenjivanje dokumentacije i materijala pod izgovorom da su to dokazi koji mogu biti uništeni. To znači da industija za zaštitu autorskih prava može da dođe na vaša vrata sa policijom koja će izvršiti raciju vaših prostorija. Jedan drugi element se zove "Minervin propis" i on dozvoljava nosiocu autorskog prava da zamrzne bankovne račune ljudi za koje se tvrdi da su povredili autorsko pravo. U duhu poetske simetrije, direktivom je upravljala Janelle Fourtou, član Evropskog parlamenta iz Francuske, čije je muž izvršni direktor Vivendija, kompanije koja ima znatna ulaganja u autorska prava.

Ovo su zaista moćni pravni instrumenti. Obično morate proći kroz duži pravni proces da biste zapravo izvršili raciju u nečijoj kući ili zamrzli nečiji bankovni račun. U početku, snage koje su stojale iza ove pravne norme su želele da uvedu krivicne sankcije za nekomercijalne povrede (autorskog prava), u osnovi kao oružje protiv korisnika P2P, ali su promenile strategiju zbog rasprostranjenog protivljenja i mogućnosti da norma postane nevažeća zbog tehnićkih aspekata evropskih zakonskih procesa. Ukoliko uvodite krivicne kazne, onda nije u pitanju samo stvaranje "jedinstvenog evropskog tržišta", što zahteva drugačiju pravnu osnovu. Zbog toga su sankcije još uvek građanske i administrativne, iako Međunarodna federacija fonogramske industrije, Asocijacija filmskih stvaraoca i Udruženja izdavača predlažu amandmane za ponovno uvođenje krivičnih kazni.

P: Uvođenje ovakve pravne regulative za zaštitu autorskih prava postaje sve brže i nametljivije. Čemu takva žurba?

AT: Zbog 1. maja kada deset zemalja pristupa Evropskoj uniji. Industrija autorskih prava tvrdi da neke istočnoevropske zemlje imaju ekonomsku korist od povrede autorskog prava, misleći pre svega na prilično značajnu proizvodnju neovlašćenih CD-ova i DVD-ova u Bugarskoj i Poljskoj, koje nisu voljne da sporovode zakone o ostvarenju prava na intelektualnu svojinu, jer će to za njih biti štetno u ekonomskom pogledu. Zbog toga se žuri sa usvajanjem normi pre proširenja Evropske unije. Zemlje istočne Evrope će prosto biti dovedene pred svršen čin i neće imati mogućnost da učestvuju u kreiranju i pripremama. Norma se sprovodi u okviru Evropske unije, a novi propis koji će važiti od 1. jula treba da stvori režim na granicama proširene Evropske unije koji daje carinskim vlastima veća ovlašćenja da zaplene robu i u osnovi deluju po ličnom nahođenju.

P: Čini se da je razlog za sprovođenje svih ovih zakona znatno složeniji - jačanje monopola, kontrole i interesa. Pojedinci-stvaraoci su izostavljeni, iako ih često koriste kao izgovor za uvođenje propisa.

AT: Mislim da u osnovi možemo reći da pojedincima-stvaraocioma to zapravo nije ni od kakve prave koristi. Jer, sprovođenje se može postići samo ako imate organizaciju koja je sposobna da vrši nadzor i vidi da li su vaša prava povređena. A to jedino mogu najznačajnije medijske kuće koje najčešće zapošljavaju spoljne kompanije da istražuju ove stvari. Sada angažuju i savetnike iz sfere informacione tehnologije ili pak prate IP brojeve kako bi odredili mesto na kom se dešava prekršaj. Ali, pojedinci nemaju takva sredstva. Da ste stvaralac nekog dela, da li biste stvarno želeli da izgubite tri ili četiri meseca u toku godine da biste se borili u sudskom procesu koji će vam na kraju doneti vrlo malo novca? Pogotovo nemate nikakvu dobit ako tužite pojednica. Mislim da su stvaraoce uvek koristili kao neku vrstu "paravana" , odnosno kao alibi. Često se kaže da se "sve ovo dešava zbog stvaraoca", ali u stvari nije tako. Ako pogledate ugovore koje medijske kuće sklapaju sa stvaraocima, videćete da je sve usmereno na njihovo otuđivanje od dela. Sve se svodi na oduzimanje prava, a ne na njihovu primenu.

P: U ovoj situaciji se može naći rešenje. Koji je cilj, kakav je uticaj i kakav je značaj inicijative kao što je "Stvaralačko pravo korišćenja" ("Creative Commons", u daljem tekstu CC)? Šta inicijative kao što je ova predstavljaju za budućnost kulturne razmene uopšte, gledano iz perspektive kontrolisanja i osmišljavanja načina takve razmene?

AT: Inicijativa "Creative Commons" je zamišljena kao pravni instrument koji bi stvaraocima iz sfere kulture omogućio da iskorače iz sistema autorskih prava koji se neprestano uvećava. Da bi se to postiglo, ova inicijativa nudi lak način za dobijanje pravne dozvole koja je u skladu sa stepenom kontrole nad delom koje neko želi da zadrži i prava koja je neko spreman da odobri bez da se posebno traži lično odobrenje. Ovakav pristup je bio podstaknut Pokretom za besplatni softver (The Free Sofware Movement), koji je razvio nesvojinsku alternativu monopolu koristeći "Opštu javnu dozvolu" ("General Public License", u daljem tekstu GPL). Sistem funkcioniše tako što koristi softver koji izdaje dozvole, a zasniva se na odgovorima na jednostavna pitanja čiji je cilj da otkrije korisnikove namere.

Postoje dva zasebna modela kada je reč o upotrebi ovih dozvola. Prvi garantuje pristup koji podrazumeva gledanje, čitanje, slušanje nekog dela, kao i njegovu upotrebu za stvaranje nekog drugog dela, ali ne u komercijalne svrhe. U stvarnosti, zahtevi koji određuju upotrebu nekog dela u nekomercijalne svrhe svode se na usko ograničen broj slučajeva. O upotrebi u svrhe koje nisu odobrene u dozvoli mora da se pregovara sa nosiocem autorskih prava na uobičajen način. Drugi pristup funkcioniše na principu uzajamnog korišćenja, što će reći "Ako ti ustupaš, i ja ću". On dopušta da se dela koriste u bilo kom kontekstu ukoliko drugi korisnici mogu da imaju besplatan pristup delu nastalom koriščenjem nekog već postojećeg. Prvi pristup je usmeren ka potrošačima, a drugi ka proizvođačima.

Milioni ljudi koriste ove dozvole i CC je u kvantitativnom smislu bez sumnje ostvario uspeh. Međutim, mene brine to što će razne posledice postojanja različitih dozvola (ima ih desetak i više, s tim što se pojavljuju nove) otežati funkcionisanje same dozvole kao medija. GPL je zasnovana na jednostavnoj ideji (možeš da pokrećeš, proučavaš, modifikuješ i distribuiraš moju šifru ukoliko i ti dopuštaš to isto), što je pružilo mogućnost da se razmišlja o drugačijem načinu organizovanja proizvodnje, što će reći na principu saradnje. Ovim je takođe stvoreno pravno sredstvo kojim je zagarantovano obezbeđivanje sirovina. Pokret za besplatan sofver je pokazao da se vrednost dozvole ne meri samo time što će sud potvrditi njenu validnost (iako mislim da možemo biti sigurni da će odoleti svakom pritisku i da bi aktuelni slučaj SCO protiv Linuksa mogao odrediti budući tok događaja. Pored ovoga, Pokret je pokazao da je vrednost dozvole i u njenoj sposobnosti da stvori društvo sa jasnim moralnim pravilima koja će pružati mogućnost za saradnju i uzajamno korišćenje dela. CC nudi preveliki broj restriktivnih dozvola, tako da ga je nemoguće jasno opisati.

Ja smatram da je osmišljavanje novih prava korišćenja u ovom času imperativ. Priroda digitalne informacije ovo čini izvodljivijim nego ikad, jer razni ljudi mogu da koriste iste stvari u isto vreme, a da jedni drugima ne smetaju. Pri tom je cena reprodukovanja gotovo jednaka nuli. Međutim, stvarno pravo korišćenja treba da bude potpuno slobodno, a to se može postići eliminacijom kontrole i proizvoljnog isključivanja. Autorska prava kao paket ekskluzivne svojine tiče se kontrole i prava da se odbijaju predlozi čak i ako potiču od onih koji su voljni da plate. Na primer, ako tražite dozvolu za korišćenje scene iz filma ili nekog muzičkog dela, nosioci autorskih prava nemaju nikakvu obavezu da prihvate vašu ponudu. Vrlo često se dešava, naročito kada su u pitanju proizvodi velikih medijskih kuća, da oni uopšte nisu zainteresovani. Tu se jednostavno radi o monopolu, kontroli i ekstremno produbljenom vidu trgovine. Ako uzmemo, na primer, kompaniju Dizni, onda je tu zaista reč o činjenici da su oni vlasnici naših uspomena iz detinjstva. Svaka generacija dece gleda Diznijeve filmove. Dizni se podjednako tiče i medijskog poslovanja, kao i dečje industrije. Oni ne žele da Mala sirena ili Miki Maus ljudima pričaju kako je homoseksualnost normalna i zdrava pojava, niti da se treba boriti protiv sticanja profita na račun našeg života i životne sredine. Ali, pošto su to proizvodi koji se konzumiraju u okviru porodice, priče koje likovi u njima pričaju moraju ostati u okvirima pristojnosti i bezazlenosti.

Mnogo ljudi sada shvata da se pitanja o autorskim pravima ne tiču samo male grupe stručnjaka, nego da je to nešto što se zaista tiče svih. Promene koje donosi razvoj tehnologije omogućavaju ljudima da ne moraju više da budu samo pasivni potrošači i, zapravo, im pružaju sredstva za proizvodnju, tako da mogu da stvaraju nešto novo. Oni su "proizvodačko-potrošačka" klasa. U tom smislu, u CC-u se nalazi zametak ideje čije je vreme došlo: nama su potrebna jednostavna sredstva koja će nam omogućiti uzajamnu razmenu znanja, a ishod toga će biti oslobađanje od straha da ćemo biti pokradeni.

Sa pravne tačke gledišta, decenije parničenja sa Majkrosoftom nije dovela skoro ni do čega. Prava opozicija monopolu dolazi od Pokreta za besplatni sftver. Postoji još nešto što iz ovoga možemo naučiti. Beskrajna reka novih zakona koji ostvaruju autorska prava neće uspeti da održi postojeću strukturu produkcije i distribucije u sferi kulture, gde vlada korporacijska politika. Milioni ljudi koriste medije koji su zaštićeni autorskim pravima bez obzira što dobijaju etikete pirata i kriminalaca. Ljude nije briga, jer oni zaista vole da uzimaju i daju bez naplaćivanja. Postoji sve veći osećaj moći našeg potencijala za saradnju i on postaje direktno vidljiv zahvaljujući onlajn zajednicama. Medijska industrija i njihovi saveznici iz sveta politike bi želeli da uvedu policijsku državu da bi svoje poslovne modele održali u životu, ali na kraju će postati jasno da su razlike između zakona i ljudskih moralnih normi toliko velike i da fiksacija o kontroli jednostavno unazađuje tehnološke mogućnosti, koje su daleko vrednije nego industrija zaštite autorskih prava. Kao što bismo mi u Rimu rekli: "Možete poseći svo cveće, ali ne možete zaustaviti dolazak proleća."

Onda bismo mogli da se pozdravimo sa muzičkom i filmskom industrijom, bar u njihovom sadašnjem obliku.

Alan Toner

http://slash.autonomedia.org

Političke strategije za Evropu
Evropa je neophodna, ali da li je moguća?
-odlomak-

Antonio Negri Septembar 2001

Jasno je da je politička Evropa neophodna iz istih razloga koji određuju aktuelni konstitutivni proces: težnja ka uspostavljanju mira između nacija koje je sačinjavaju, zajednički ekonomski prostor, zajednička kulturna denominacija etc. Ipak, da je Evropa neophodna snažno se javlja, po svemu sudeći, i u nekim drugim razlozima koji nisu samo statični, već dinamični i koji nisu samo istorijski, već i politički i aktuelni. Neophodnost Evrope rađa se iz susreta/sukoba sa postavkom globalnog tržišta, odnosno iz sukoba sa procesom konstituisanja Imperije koji se upravo realizuje.

U Imperiji, gde je nemoguća apsolutna demokratija (jedan čovek jednak je jednom glasu); gde se je sumnjiva, osim ako se ne radi o čistoj mistifikaciji ili iluziji, slika globalnog civilnog društva, neophodno je razgraničiti prostor u kome se priznaje demokratski izraz i odluka mnoštva, ako ne i njegova politička organizacija.

Danas, politički evropski prostor (ustrojen nad dugim i singularnim kulturnim kontinuitetom, kao i na specifičnoj ustavnoj dinamici) izgleda da je saglasan sa ovim neophodnim razgraničavanjem. Ne mogu da tvrdim da li je u ovom prostoru moguće misliti politički subjekt koji je adekvatan dimenzijama imperije. Ono što je sigurno je da izvan ovog prostora, a bez adekvatnog subjekta, nema demokratije za Evropu.

Ako su ovo preduslovi po kojima treba da se ravnamo, istražimo ove probleme.

Da li je moguće konstruistati ovaj prostor? Da li je moguće napraviti u tom prostoru, politički subjekt koji bi se suprotstavio onom imperijalnom? Ili bolje, koji se suprotstavlja drugima u odnosu na imperijlanu hegemoniju? Da li je moguća politička zajednica koja je vredna truda?

Nama se čini da je moguće dati pozitivan odgovor na ova pitanja ako se složimo oko pozicija koje su danas dominantne u raspravi o evropskoj politici. Neke od ovih pozicija pripadaju komunitarnoj raspravi (1), dok druge učestvuju u političkoj debati o Uniji (2).

Pozicije koje bliske komunitarnoj debati se kreću između ekstrema ove alternative:
1.1 Evropske zajednice kao čistog tržišnog prostora i njegove regulacije;
1.2 Evropske zajednice kao konfederacije suverenih nacionalnih država.
1.3 Jasno se iz ovih primera vidi da je Evropska unija napravljena kao imperijalna podorganizacija, odnosno kao jedna od decentralizovanih organizacija u imperijalnoj piramidi. U tom slučaju politička unija ne proizvodi niti demokratiju niti novu subjektivnosti unutar Imperije.

Primedba na pomenuto, određenih krugova, sastoji se u tome da kada bi se "vojno određenje" uzelo kao važnije od onog ekonomskog, Evropa bi se mogla uzdići iz svoje podređene funkcije koju joj je Imperija namenila. Ovo bi bilo tačno, jedino pod uslovom, koji je očigledno lažan, da se Evropa može odmah predstaviti, u svojoj celini, kao vojna moć. Ali, ona se takvom ne predstavlja: njena vojno određenje je trenutno necelovito, njima upravljaju pojedinačne nacionalne države. Stoga, kada se govori o vojnoj determinanti, Evropa se isključuje iz svakog razgovora ili odlučujuće uloge u delokrugu Imperije. Ako je insistiranje na vojnom određenju samo trik kako bi se potvrdila centralna uloga nacionalnih država u evropskoj i internacionalnoj realnosti, onda je učinak ovog prigovora još manje validan.

Jedna drugačija alternativa se pomalja pri razmatranju pozicija koje učestvuju u političkoj debati o uniji:
2.1 Evropska politička zajednica se, sa jedne strane, u ovoj perspektivi, smatra administrativno-pravnom super-državom (jednom rečju, Imperijom unutar Imperije);

2.2 a sa druge, Evropska zajednica se može čak zamišljati (kao što je to čest slučaj u trenutnim raspravama) kao Ustav bez Države, odnosno kao državotvorna struktura koju karakterišu brojni nivoi oragnizacije, pre nego promovisanje suverenog centra.

Ovde se radi, o ne-autentičnoj ustavnoj figuri, odnosno o slaboj/ranjivoj mašini konstitutivne moći. Ovu figuru karakteriše veliki demokratski deficit. U 2.1 Evropska zajednica kao da je poverena birokratskoj magistraturi koja proizvodi institucije kao posledice funkcionalističkog dinamizma. U 2.2 Unija je predata u ruke političko-pravnim mahinacijama koje podsećaju na one koje su upravljale Nemačkim Svetim rimskim carstvom i koji se mogu svesti na kombinaciju pufendorfijanske arhitektonike i rekacionarne imaginacije romantizma.

Po nekim pravnicima, treba obnoviti poverenje u postojeće pravne dispozitive Evropske zajednice. Kada se stave u pogon, oni mogu da funkcionišu kao "konstitutivna moć" nove evropske suverenosti. Ova "ne-autentična" konstitutivna moć može da bude, po pravnicima, proizvod ili unutrašnje institucionalne aktivnosti (evropski sudovi), ili efikasne međusobne kombinacije evropskih institucija, te institucija država članica. Unutrašnja birokratija zajednice postaje tako "deus ex machina" i ne samo da popunjava konstitucionalni deficit, već omogućava i njegovo prevazilaženje. Ovakve hipoteze se ne čine uverljivim. One u stvari predviđaju jednu vrstu konstitutivne governance, koja se teško može zamisliti u ponuđenoj situaciji a) drugačije nego kao demokratski deficit same baze b) kao sigurni konflikt između evropskih elita c) kao suprotstavljeni t.j. destruktivni pritisci imperijalnih elita, američkih, ruskih itd.

U svakom slučaju, bez obzira kakva se politička i ustavotvorna rasprava bude nastavila u ovom pravcu, možda ćemo dobiti Evropsku zajednicu... Ali ona neće biti vredna truda, jer će biti, na upravljačkom nivou, potpuno podčinjena imperijalnoj komandi; na upravljačkom nivou, blokirana, zatvorena u pasivnost koja može da nađe samo isprazne puteve bega, put revolta ili put represije.

Pod kojim drugim uslovima je moguća politička Evropa koja vredi truda?

On je moguća jedino ako se međusobno nadopunjuju projekat Zajednice i demokratska mobilizacija evropskog mnoštva, i ako one reaguju eksplozivnom snagom na nivou i u svim dimenzijama celokupne Imperije. Drugim rečima, politička Evropa (koja vredi truda) je moguća jedino ako se evropsko mnoštvo stimuliše da uđe u stvaranje političke unije uz pomoć mobilizacije moćnih socijalnih slojeva (kako u produkciji dobara, tako i u ekspresiji vrednosti) - onih socijalnih slojeva koji, dakle, žele da kroz Evropu postignu više slobode, kako ovde, tako i u celom svetu.

Ovom prilikom treba podvući da ono što treba da interesuje one koji žele političku Evropu nije uspostavljanje demosa, već produkovanje političkog subjekta. Ali, nije moguće da politički subjekt izađe iz mnoštva, odnosno da se stvori politička Evopra vredna truda, ukoliko ne postoje podele, borba, odluke o vrednostima slobode.

Neka nam se ovde dopusti jedna kratka digresija. Evropa je bila umorna, posle veka bratoubilačkih ratova, kada je polovinom dvadesetog veka stara kosmopolitska utopija ponovo ponuđena i preformulisana u politički projekat ujedinjene Evrope. Paradoks ove odluke je u tome što je bila pokrenuta pre iz strateške nepohodnosti radi borbe protiv sovjetskog komunizma, nego iz efikasne potrage za političkom unijom, ekonomskom solidarnošću i ustavnon reformom. Evropski federalisti su se dugo borili protiv ovih nedostataka, ali su uvek ostajali zarobljenici pretpostavljenog strateškog okvira. A on je, posebno, isključivao levicu i proleterijat iz evropskog projekta. Klasna podela je, dakle, upisana u evropski projekat i opstaje do današnjih dana. Evropski demos neće biti, stoga, moguće uspostaviti ukoliko se ne počne da iskopava ova praistorija, i ako se, na kraju krajeva, ponovo i realistično ova duboka podela ne aktivira, da bi konačno bilo moguće njeno prevazilaženje. U svakom slučaju, radi se o uzmanju u obzir pomentuog sukoba (prošlog ili aktuelnog), jer jedino njegovo razmatranje omogućava, artikulaciju eventulanih političkih konvergencija. Kraj hladnog rata, sam po sebi, nije ništa razrešio, a čak nije omogućio da se razmišlja o tome nije li u sadašnje interenacionalne konflikte uključeno, na neki način, i klasno sukobljavanje. Upravo suprotno, razvoj imperijalnih tendencija iz devedesetih godina rizikuje da akcentuje (kao što je počelo da se vidi) alternative, koje se preko svake mere oslanjaju na ulogu nacionalnih država u stvaranju evropskog jedinstva. Ujedinjeno kraljevstvo, igra kao evroposkeptično oružje, svoju ulogu privilegovanog saveznika, u finansijskoj i vojnoj politici SAD-a. Druge evropske sile gledaju sa podozrenjem kontinentalnu supremaciju Francusko-nemačkog savezništva, itd, itd. Ako se želi prevazići ova situacija, rasprava o Evropi i priznavanje njenog pripadanja narodima koji je sačinjavaju, treba da opcrta novu fazu sukoba i alternativnog izražavanja vrednosti, mogućnosti i tendencija. Bez da se okupamo u ovoj regresiji života i u krvi, biće teško da nastavimo raspravu o Evropi.

Ko je, dakle, zainteresovan za ujedinjenu političku Evropu? Ko je taj evropski subjekt? To su one populacije i oni društveni slojevi koji žele da stvore apsolutnu demokratiju na imperijalnom nivou. One koje se predstavljaju kao kontra-imperija.

Ukratko, radi se o onim produktivnim slojevima (manje ili više proletereskim) kojima je neophodno (iz razloga vezanih za njihovu produktivnu snagu) da traže:

a) univerzalniji status državljanstva, odnosno širu mobilnost za sebe i za druge;
b) zagarantovani dohodak, odnosno materijalnu mogućnost, za mnoštvo, da bude fleksibilnije u proizvodnji bogatstava i u reprodukciji života;
c) zajedničko vlasništvo nad sredstvima proizvodnje: pod čim se podrazumevaju nova sredstava proizvodnje. Ako, drugim rečima, intelektualni radnik ne poseduje sopstveni radni alat, to jest mozak, onda on nije ni proleter, već rob. Želi se, dakle, sloboda.

Pomalja se novi proleterijat koji je stvorio novi način kapitalističke proizvodnje. To je mnoštvo koje se, u postmoderno doba, okuplja i rekomponuje na najrazličitijim produktivnim mestima - u stvari, svaka aktivnost je postala mesto od kada je kapitalistička lokalizacija produkcije postala ne-mesto, od kada je fordistička fabrika razmontirana u postfordističkom društvu. U pitanju je stalni i alternativni egzodus, gde se nematerijalni i nestabilni proleterijat razvija i sukobljava, unutar procesa globalizacije, sa Imperijom. Da li je moguće pridodati ovom evropskom proleterijatu, kao putanju egzodusa, i evropski projekat? Jednom rečju, zalažem se protiv svih pokušaja da se od Evrope napravi velika suverena sila, kapitalistička super-sila, blok konzervativnih snaga (bile one zelene ili žute, crne ili crvene)? Traži se Evropa inteligentnih i siromašnih, radosnih i mobilnih, ljudi koja razbija svaku vrednost konstituisane moći. Da li preko cele Evrope može da započne zapatistički marš intelektualne radne snage? Evropa regiona, Evropa nacija, Evropa imperijalna provincija itd, itd: a dali možemo, obrnuto, da počnemo da govorimo o Evropi kao o revolucionarnom ne-mestu imperije?

Treba naglasiti da uslovi koje smo izložili predstavljaju dijagram ne samo političke, nego i biopolitičke konstitucije Evropske unije. Govorim "biopolitika", jer danas univerzalne pravne osnove (državljanstvo, primanja, zajedničkog vlasništva) čine preduslove, odnosno onotološki substrat, sprovođenja same slobode. Politika je investirala život na isti način na koji je život investirao političko: u ustavu ujedinjene Evrope ovaj odnos mora da se zadrži kao fundamentalan i nepromenljiv.

Za zaključak treba reći:
- Evropski subjekt (i sa njim Evropska unija koja vredi truda) može da oformi samo nova evropska levica. Problemi konstruisanja evropske zajednice i formiranja nove levice su sinhronijski. - Novi evropski subjekt ne odbija, dakle, globalizaciju, već naprotiv, konstruiše političku Evropu kao mesto sa koga se govori protiv globalizacije, unutar globalizacije, na taj način kvalifikujući se (počeviši od evropskog prostora) za protu-moć u odnosu na kapitalističku hegemoniju Imperije.

-----------------

Ali vratimo se političkom centru naše debate i prodiskutujmo još neke probleme:

I) Na primedbu da je kapitalistička (neoliberalna) inicijativa u konstruisanju sub-imperijalne Evrope isuviše uznapredovala, jer na ovu anticipaciju, može da se da bilo kakav odgovor (dakle, jedina mogućnost leži u odbrani nacionalnih država),

II) treba odgovoriti: otpor na nacionalnom nivou nije više moguć, nacionalna država (čak i ako je konfederalna) je već u potpunosti usisana u dinamiku Imperije... Dakle, moguće je jedino ponovo pokrenuti borbu unutar same Imperije. Afiramcija "realizma" se ne sastoji iz promovisanja povlačenja alla Kutusov, niti iz upražnjavanja "evroskepticizma", već iz insistiranja na (čak i zakasnelog, u situaciji poraza...) na stvaranju globalne alternative koja može da pruži mesto događanjima prekida.

III) Mi dakle, govorimo: skoncentrišimo se na stvaranje (nove) levice na evropskom nivou, pre nego na bilo koji drugi cilj. Tokom tog stvaranja (kao i Evopru samu) možemo/moramo da u njega uložimo imperijalno ne-mesto, na suberzivan način.

IV) Na primedbu da je Evropa siromašna, da nema primarnih sirovina kao ni nafte, da ima finansije i monetu koje su u potpunosti podčinjene globlanom tržištu, da nema atomsku bombu niti moć da odlučuje o ratu, itd.

V) treba odgovoriti da je Evropa bogata snagom-stvaranja i formama života. U tom neposedovanju primarnih sirovina, u toj finansijskoj i monetarnoj ranjivosti, u toj ekstremnoj vojnoj nemoći, ne pobeđuje ponovno pronalaženje "demosa" ili antičke (demotičke) solidarnosti, već je u pitanju stvaranje nove biopolitičke imaginacije koja, u odnosu sa telurskom mobilnošću radnika i siromaha, i u odnosu sa mobilizacijom novih inteligencija, postaje egzodus od jada ekonomskih i političkih formi modernosti.

VI) Uz ovo što je rečeno, treba podvući i činjenicu da svaki put, počevši od sedamdesetih godina, kada je Evropa tražila da stavi u pogon odlučujući institucionalni prelazak, uvek su, određivane, gotovo na olujni način, akutne situacije krize. Sve one su poticale iz ranjive utrobe Imperije, iz tog Srednjeg istoka gde se formira cena dobrog dela roba koje su nepohodne Evropi - kao što je nafta, i gde preovladuju najreakcionarnije vladavine na našoj planeti. Ova koincidencija ne sme da bude ispuštena iz razmatranja pro-evropske levice. Ona mora da razume da konstruisati Evropu znači boriti se, u određenom vremenu, kako protiv onih koji stvaraju cenu nafte, tako i protiv reakcionarnih vlada Srednjeg istoka, protiv dolarskih i naftaških Talibana.

prevela i odabrala Ksenija Stevanović

Antonio Negri

Lokacije

Centar za nove medije kuda.org

           Braće Mogin 2
            PO Box 22, Detelinara
            21113 Novi Sad, Srbija i Crna Gora
			
tel/fax: +381 21 512 227
mail:office@kuda.org
            http://kuda.org 



Kulturni Centar Novi Sad

             Katolička porta 5 
             21 000 Novi Sad, Srbija i Crna Gora
			 
tel: ++381 (0)21 528 972 
fax: ++381 (0)21 25 168
mail: kcns@eunet.yu
        www.kcns.org.yu



Party lokacija / 30 APR / 1 MAJ
Gradilište 

           Stevana Musića bb 
           University Campus, Novi Sad
           21 000 Novi Sad, Serbia and Montenegro



Picnic Location

Fruska Gora Mountain, Vorovo National Park

Petrovaradinska tvrdava , Novi Sad
Petrovaradinska tvrđava je svojevremeno podignuta na granici Austro-ugarske monarhije i Turske imperije. Sa jedne strane, Petrovaradinska tvrđava se može shvatiti kao branilac evropskih vrednosti kao Evrope različitosti, dok sa druge strane predstavlja utvrdu sa osnovnom ulogom da odbrani od Drugog. Petrovaradinska tvrđava je mizanscen, granična oblast, zamišljena granica okrenuta ka IZVAN, dok je u isto vreme upravljena ka UNUTRA. Ona je simbol 'Tvrđave Evrope'.

Kapela mira , Sremski Karlovci
U Kapeli mira u Sremskim Karlovcima je potpisan Karlovački Mir 1699. godine između Otomanske Imperije sa jedne, i Austrije, Venecije i Rusije sa druge strane. Od tada zvanično termin 'Okrugli Sto' ulazi u upotrebu u diplomatskom smislu, da bi predstavio jednakost sukobljenih strana. Pojam 'Okruglog Stola', otvoreni dijalog, pregovor i kompromis čine kontrapunkt pojmu Tvrđave (Petrovaradinske tvrđave).

REVIEWS

http://felix.openflows.org/html/transeurope.html

http://see.oneworld.net/article/view/85079/1/

http://see.oneworld.net/article/view/85178/1/

http://see.oneworld.net/article/view/85228/1/

http://see.oneworld.net/article/view/85047/1/

http://see.oneworld.net/article/view/85045/1/

http://see.oneworld.net/article/view/84022/1/

http://www.danas.co.yu/20040429/kultura1.html#1

http://www.danas.co.yu/20040407/kultura1.html#5

http://www.danas.co.yu/20040325/kultura1.html#1

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/30-04-2004/Strane/kultura.htm

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/29-04-2004/Strane/kultura.htm

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/24-03-2004/Strane/kultura.htm

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/07-04-2004/Strane/hronika.htm

http://www.listbalkan.co.yu./arhiva.php

http://info.ljudmila.org/index.php

http://see.oneworld.net/article/view/85231/1/

Multimedia pseudo-opera

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/01-03-05-2004/Strane/kultura.htm

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/04-05-2004/Strane/kultura.htm

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/04-05-2004/Strane/hronika.htm

www.kein.org/blog/node/view/77

Trans_evropski forum PROGRAM

29 APR 04

kuda.org

11:00 - 18:00h

Connected Art Workers' Stream/OST-CODE

Guy Van Belle (NL/BE)

20:00 - 22:00h

Kulturni Centar Novog Sada

Kenedi se vraća kući

Srbija u kontejneru

30 APR 04

Kulturni Centar Novog Sada

11:00 - 11:30h

Otvaranje Trans_evropskog foruma

11:30 - 13:00h

Mediji i kultura u tranziciji

Ivana Momčilović (BE/SCG)

Teofil Pančić (SCG)

Andrej Grubačić (SCG)

Dimitrije Vujadinović (SCG)

Kristian Lukić

13:00 - 14:30h

Standardizovanje Evrope

Bojana Petrić (HU/SCG)

Luchezar Boyadjiev (BG)

Stephen Kovats (CA/HU/NL)

17:00 - 18:30h

Standardizovanje Evrope

Edith Andras (HU)

Wato Tsereteli (GE)

Nat Muller (NL)

11:30 - 22:30h

Otvoreni prostor za prezentacije:

Viewing transnationally / Money Nations / Atelier Europa

Marion von Osten (DE)

Schengen Information System

GastARTbeiter

Luchezar Boyadjiev (BG)

FM@dia FORUM 04

The Lost Expedition

Miloš Vojtechovsky (CZ)

Virco

Novo državljanstvo za Srbe! ulična akcija

15:00 - 17:00h

Društveni prostor za prezentacije:

Border 04

Florian Schneider (DE)

BORDERLINE CASES

exStream, InterSpace Media Center

Galia Dimitrova (BG)

Past Forward, mi2

Petar Milat (HR)

20:30 - 22:30h

Cipele za Evropu

Znate li nešto o poljskoj umetnosti?

Drveni automobil

Sofia

Selekcija filmova i videa

30 APR/ 1 MAY

Petrovaradinska tvrđava

Dunav

Gradilište

00:00- 00:15h

Doček 'Nove Evrope': Trans_evropska zdravica

00:15- 01:00h

Kralj šume

Slobodan Tišma

Andraš Urban

01:00 - 03:00h

DJ/VJ performansi

Sensor diet

Inf.act (GE)

Transistan

Anabala (TR)

Belgrade Yard Sound System (SCG)

EUROTRANCE party, Monoton (AT)

1 MAY 04

Sremski Karlovci

12:00h

Praktikovanje mobilnosti

Kapeli Mira

14:00 - 16:30h

Vorovo, Fruška Gora

Paralelne mobilnosti

Bašak Senova (TR)

Miloš Vojtechovský (CZ)

Marion von Osten (DE)

Vuk Ćosić (SI)

16:30

Prvomajski piknik

Trans_evropski forum
Evropski projekat o umetnosti i medijima u tranziciji je inicijativa kuda.org Centra za nove medije, Novi Sad (SCG) i V2_Instituta za nestabilne medije, Roterdam (NL).

Centar za nove medije_ kuda.org, Novi Sad
kuda.org je organizacija koja se bavi kulturom novih medija i tehnologija, istražujući kritičke pristupe u odnosu na Internet i savremena sredstva komunikacije. Uspostavlja nove modele saradnje u okviru savremene umetničke prakse i povezuje umetnike, medijske aktiviste, teoretičare i ICT istraživače. Centar se bavi edukacijom, produkcijom i organizacijom kulturnih dešavanja. 2003. godine realizovana je izložba 'Svet Informacija' u Novom Sadu i Beogradu. Kuda.org je uključena u različite internacionalne i domaće mrežne aktivnosti kao što su a.network (mreža novomedijskih centara Jugoistočne Evrope) i Novosadski Omladinski Savet - NOS.
www.kuda.org

V2_Institute for the Unstable Media, Roterdam
V2_ je centar koji se bavi digitalnom umetnošću i medijskim tehnologijama. Centar je aktivno angažovan u kreiranju interaktivnih odnosa između različitih oblika interpretacije digitalnih medija u umetničkim, kulturnim i naučnim disciplinama.
www.v2.nl

Organizatori Trans_evropskog foruma u Novom Sadu:
Centar za nove medije_ kuda.org, www.kuda.org
Građanski pakt za jugoistočnu Evropu, www.citizenspact.org.yu
U saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada, www.kcns.org.yu

Picnic Crew

Koncept: Branka Ćurčić, Jelena Klašnja, Stephen Kovats, Kristian Lukić, Nat Muller, Zoran Pantelić, Orfeas Skutelis

Trans_evropska koordinacija i produkcija: Branka Ćurčić, Jelena Klašnja, Stephen Kovats, Kristian Lukić, Nat Muller, Zoran Pantelić, Orfeas Skutelis

Urednicki tim: Branka Ćurčić, Stephen Kovats, Kristian Lukić, Nat Muller, Zoran Pantelić

Funding: Stephen Kovats, Kristian Lukić, Nat Muller, Zoran Pantelić

Finansije: Jelena Klašnja

Tehnička koordinacija: Orfeas Skutelis

Tehnička podrška na terenu: Kulturni Centar Novog Sada, EXIT

PR & komunikacija: Rajko Božić, Kristian Lukić, Richard de Boer

Web dizajn: Slavica Danić, Miroslava Milutinov

Grafički dizajn: Slavica Danić, Predrag Nikolić

Prevod: Bojana Petrić, Orfeas Skutelis, David Williams

Dokumentacija: Jovan Milinov, Kino Klub

Posebna se zahvaljujemo: Edvard Begović

Zahvaljujemo:
Sarita Matijević
Alex Adriaansens
Marinela Skutelis
Vanjus
Stipan Petreš
Veljko Damjanović
Regina Rusz
Geza Daniel
Aleksandar Paroški
Phototoma
i svim učesnicima Trans_evropskog foruma

Zbirka tekstova, Trans_evropski forum: Umetnost i mediji u tranziciji

Povodom Trans_evropskog foruma održanog u Novom Sadu od 29. aprila do 1. maja, Centar za nove medije - kuda.org je objavio zbirku tekstova na temu umetnosti i medija u tranziciji.

***************************************************************************
Zbirka tekstova, Trans_evropski forum: Umetnost i mediji u tranziciji
Izdavač: Futura publikacije i kuda.org, Centar za nove medije, Novi Sad, Srbija i Crna Gora
Edicija: kuda.read

Urednici: kuda.org, Nat Muller (NL), Stephen Kovats (V2_Institute, NL)
ISBN 86-7188-019-2
Cena: 150 DIN (u kuda.org i knjižari 'Velikoškolska', Filozofski fakultet, Novi Sad); U prodaji: 250 DIN; Internacionalno: 15 EUR
127 stranica
***************************************************************************
Prvog maja 2004. godine, Evropska unija se proširila van svoje sadašnje konstelacije "centra Evrope" i po prvi put uključila zemlje bivšeg istočnog i nesvrstanog bloka. Za ovih deset zemalja, dan pristupa je mogućnost da se ponovo pridruže evropskoj sferi, od koje su mnogi osećali da su bili odsečeni zbog nametnutog članstva u savezima hladnog rata. Prizivajući u sećanje Pan-evropski piknik održan 1989-te godine duž granice između Austrije i Mađarske, koji je pokrenuo događaje koji su doveli do pada Berlinskog zida, Trans_evropski forum je obeležio promenu u geo-političkoj strukturi Evrope nastalu kao njihov rezultat. Međutim, mnogima "otvaranje" do kojeg su doveli događaji 1989. godine, sada donosi plansko zatvaranje, restrikciju mobilnosti, oživljavanje viznih režima, koji označavaju nove prepreke i granice kao i nametanje novih pravila, birokratije i standarda. Uz uvodne tekstove urednika, kuda.org, Stivena Kovača i Net Miler, reader predstavlja tekstove o geopolitičkom kontekstu proširenja Evropske unije, umetnosti i medijima u tranziciji, kao i informacije o samom događaju, ljudima, projektima koji su bili deo Foruma.

Između ostalih, reader predstavlja tekstove i eseje Ivane Momčilović, Antonia Negrija, Katherine Carl, Srđan Jovanović Vajs, Edit Andras, Nine Czegledy, Bojane Petrić, Luchezara Bojadjiev, Bašak Senove, Floriana Schneidera, intervjue sa Brian Holmesom, Alanom Tonerom, Milošem Vojtichovskym, itd.

Zbirka tekstova "Trans_evropski forum: Umetnost i mediji u tranziciji" je prva publikacija iz "kuda.read" edicije, koju su pokrenuli kuda.org - centar za nove medije i Futura publikacije, Novi Sad (SCG). Edicija "kuda.read" će se fokusirati na istraživanje kritičkih pristupa kulturi novih medija i tehnologija, novim kulturnim odnosima, savremenoj umetničkoj praksi i društvenom biću.

Kompletno izdanje i tekstove "Trans_evropski forum: Umetnost i mediji u tranziciji" se može pogledati, preuzeti i snimiti kao pdf fajl:

Za kupovinu i distribuciju, molimo vas da pišete na:office@kuda.org

Ili kontaktirajte:
kuda.org Centar za nove medije
Braće Mogin 2
PO Box 22
21113 Novi Sad, Srbija i Crna Gora
tel/fax: +381 21 512 227
url: http://kuda.org
mail: office@kuda.org

Trans_evropski forum: Umetnost i mediji u tranziciji, sadržaj

Intro
Trans_evropski forum: Umetnost i mediji u tranziciji
Nova Evropa/Pax Europeana - kuda.org
Panevropski ka transevropskom - Stephen Kovats
Bežanje sa piknikom: poziv na priključenje - Nat Muller

Geopoliticki kontekst uvecanja Evropske unije
Osmatranje sa margina - Intervju sa Brajanom Holmsom
Političke strategije za Evropu. Evropa je neophodna, ali da li je moguća? - Antonio Negri, odabrala i prevela Ksenija Stevanović
Demokratija za strance - opasnost po Evropu, Izveštaj sa post-jugoslovenskog higijenskog koridora - Ivana Momčilović, Kolektiv Eimigracija
Topolitika dvostruke spoljašnjosti - Katherine Carl, Srđan Jovanović Vajs

Umetnost i mediji u tranziciji
Slepa mrlja nove kritičke teorije, Beleške o teoriji samo-kolonizacije - Edit András
Politika prostora - Nina Czegledy
Upravljanje raznolikošću, upravljanje identitetom: Između Drugog i (EU)nas - Bojana Petrić
Mediji i društvene zajednice u istočnoj Evropi - Intervju sa Milošem Vojtechovskym
Dosta sa razmenama! Umetnost, molim! - Luchezar Boyadjiev
(Konstantno) biti Mobilan kao Model opstanka, slučaj NOMAD - Bašak Senova
BORDER04, Prelazeći granice iz Stvarne u Virtuelnu Evropu - Florian Schneider
Pamflet za povezanu estetiku - mxhz.org
Stvaralačko pravo na korišćenje informacija i distopija kontrole - Intervju sa Alanom Tonerom

Svi tekstovi su objavljeni pod 'Creative Commons' licencom: Attribution-NonCommercial-ShareAlike 1.0
Dozvoljeno je: kopiranje, distribucija i predstavljanje navedenih radova pod sledećim uslovima:

kako je bilo
filmovi